Вук Стефановић Караџић

Рођен је у Тршићу 6. новембра 1787. године. У Тршић (у близини Лознице) породица Караџић се доселила из Херцеговине (племе Дробњаци).

У то време је смртност деце била велика, па и у његовој породици. Добио је име Вук према народном веровању како би остао жив. Иначе, био је шесто дете по рођењу у породици Караџић.

 

---

Сâм је Вук оставио запис да се не сећа времена када је био неписмен. Основе писмености добио је од рођака Јевте Савића, јединог писменог човека у Вуковом окружењу. Од књига је имао само неке руске букваре. Образовање наставља у Лозници, јер је неки Гргур отворио прву приватну школу. Вуков отац је уплатио школарину, али је Вуково школовање морало да се прекине због појаве куге. Касније га отац даје у манастир Троноша. У то време су манастири представљали центре образовања и културе.

• Манастир Троноша (Упознај Србију блог)

Тамо је највише чувао стоку, а најмање учио, што је љутило његовог оца, те га је вратио кући.

Из Вуковог живота

Иначе, Вук је био малог раста и болешљив, па је често био предмет поруга друге деце. Његова мајка је и те како била поносна на њега, а подругљивце је ућуткивала речима: „И дукат је мала пара, али више вреди од талира”.

---

Време Вукове младости обележено је турском владавином. У своје време био је најписменији човек Србије. С почетком Првог српског устанка, Вук постаје писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. На том месту остаје до Ћурчијине смрти. Постаје писар у Правитељствујушчем совјету сербском.  Тако се нашао у средишту историјских збивања. Преузео је на себе извештавање о том времену и догађајима који су се збивали.

---

Године 1805. одлази у Сремске Карловце и учи од Лукијана Мушицког.

Жели да се упише у карловачку гимназију, али је већ стар за упис. Одлази у Петриње где проводи неколико месеци. За то време учио је немачки језик. Доситеј Обрадовић отвара Велику школу у Београду.

Вук постаје њен ђак.

---

Нажалост, убрзо је оболео и тражи лек у Новом Саду и Пешти. Не успева да излечи своју болесну ногу која и даље остаје згрчена. Хроми Вук враћа се у Србију 1810. године. Неко време је радио као учитељ у београдској основној школи. Потом са рођаком Јевтом Савићем одлази у Неготинску крајину где је био чиновник.

---

Први српски устанак пропада 1813. године, а Вук са породицом (као и многи други) одлази у Земун, а одатле у Беч. Одлази у Беч и у нади да ће се излечити. Упознаје Бечлијку Ану Марију Краус. Склапају брак који је донео много деце. Нажалост, преживели су само ћерка Мина и син Димитрије, док су остала деца умирала још у детињству и раној младости. Зна се да је имао децу: Милутин, Милица, Божидар, Василије, Сава, Ружа, Амалија, Александрина и двоје некрштених. Ћерка Мина је била позната сликарка. Остао је њен аутопортрет.

• Паметна Вукова кћер (Вечерње новости)

---

После пропасти Првог српског устанка, Вук је написао књижицу о томе. Одлази у Беч ради лечења 1813. године, али и да покуша да објави свој рад. Вук је тако и упознао Јернеја Копитара. Јернеј Копитар, пореклом Словенац, био је запослен у дворској библиотеци као цензор за словенске језике. Увидео је да је Вук прави човек за увођење реда у српски језик и писмо. Није дозволио објављивање књиге, али је помагао Вуку у раду и охрабрио га да ради на реформи српског језика. Јаков Грим и он су највише утицали на Вука да почне са сакупљањем народних умотворина и да уведе народни језик у књижевност. Вук и Јернеј Копитар друговали су до Копитареве смрти.

Године 1814. Вук је објавио у Бечу прву штампану збирку народних песама – „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица”.

У њој се налазило око стотину лирских и само шест епских песама. Вук је забележио да није волео мање епске песме, него се бојао да му не замере злонамерни људи да воли ‘слепачке’ песме. Исте године објављује и прву граматику српског језика штампану реформисаном азбуком Саве Мркаља  – „Писменица сербскога језика по говору простога народа писана”.

Саво Мркаљ је још 1810. године у Будиму објавио дело „Сало дебелога јера либо (или) азбукопротрес”. Црква се оштро супротставила Мркаљевој идеји. Ово дело има само 18 страна текста и 2 корице, али је страшно колико се Мркаљ напатио због њега, а иначе је био слабог здравља. Мрзели су га, прогонили, осуђивали и клеветали. Од муке се замонашио, али његове муке не престају, иако се јавно одрекао свог дела. Све заслуге су припале Вуку…

Године 1815. Вук је објавио другу збирку песама „Народна србска пјеснарица”. У њој се налазило 100 лирских и 17 епских песама.

Године 1818. Вук објављује друго издање „Писменице”. Ове године објављује и први „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечима”. Овај речник је имао 27 270 речи. Речи су углавном из Вуковог краја и данашње Војводине, посебно из Срема. Главни помагач му је био Јернеј Копитар. Јасно је да је овај речник тројезичан. Већ се у њему виде шест нових слова, наравно, без Х. Речи су акцентоване. Додатак је и граматика српског језика. Тада Вук уводи фонетски (гласовни) правопис. До тада је коришћен етимолошки правопис. Више се није писало ОТЦА већ ОЦА или СРБСКИ већ СРПСКИ. У овом је речнику примењено Аделунгово начело. Занимљиво је што је овај речник завршен две године пре објављивања. Није објављен из више разлога, али су два пресудила:

•  митрополит Стеван Стратимировић
•  наравно, недостатак новчаних средстава

Вук је у овом речнику изнео свој став да је боље узети и туђу реч него ли наопако ново градити, јер то није за свакога. Остале су забележене његове речи:

О одликама овог речника смо већ причали, па се можеш подсетити: Српски рјечник. Уједно бих те подсетила да смо причали и о монографији „Вук Ст. Караџић” Миодрага Поповића. Никад се не зна; можда ипак одлучиш да је прочиташ

---

Схватио је да је тадашња старословенска азбука сувише компликована, те започиње опсежан рад на реформи азбуке и правописа.

Уводи Аделунгово начело: ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ, А ЧИТАЈ КАО ШТО ЈЕ НАПИСАНО, јер је сматрао да сваки глас треба да има једно слово. Вук је усавршио Мркаљеву азбуку. Из дотадашње азбуке избацио је све непотребне знакове, њих 13. Употребљавали су се, иако нису имали своје гласове. Из старословенске азбуке узео је 24 слова, а додао им је:

• Ј - из латинице
• Љ - Л + меки знак   
• Њ – Н + меки знак
• Ђ – преузима од Лукијана Мушицког, али се овако пише захваљујући Ђури Даничићу   
• Ћ – преузима из старих српских рукописа    
• Џ – преузима из старих румунских рукописа

Нека слова је избацио и тако је створио азбуку од 30 слова. Била је лака за учење и по мери обичних људи.

---

---

---

Имао је мноштво противника, а међу њима су се посебно истицали припадници црквене власти. Највећи непријатељи су му били митрополит Стеван Стратимировић и Јован Хаџић (полемисао с Вуком десет година, почев од 1837. године). Највише су се противили због:

• слова Ј из латинице
• народног језика уведеног у књижевност
• непристојних речи у речнику
• увођења (и)јекавице

---

Занимљивост:

Знаш ли ко је Ђорђе Стратимировић? Погађаш да је у сродству са митрополитом Стеваном Стратимировићем. Његов рођени брат. Чиме се он бавио? Зашто се за њега везује израз „други српски вожд”? Ако прочиташ чланак у 3183. броју „Политикиног забавника” „Вукови са реке”, сазнаћеш 

Још један занимљиви чланак, али у вези са Стеваном Стратимировићем, налази се већ у следећем, 3184. броју, „Политикиног забавника” - „Кад су у Срему цветале тикве”.

---

Године 1823. објавио је у Бечу три књиге – „Српске народне пјесме”, као и „Народне српске приповјетке”. У овој књизи је било 12 приповедака и преко 100 загонетки са одгонеткама.

Године 1823. и 1824. у Лајпцигу објављује ново издање народних песама.

Године 1828. објављује историјски рад „Милош Обреновић, књаз Сербији”. Тема је устанак у 19. веку. Пошто ради као писар и у средишту је збивања, није му било тешко да напише и неколико историјских монографија. Писао је  о Хајдук Вељку, Милоју Петровићу из Трнаве, Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу.

Године 1832. пише „Писмо кнезу Милошу” у коме истиче негативне стране апсолутистичке владавине коју је кнез Милош спроводио. Године 1833. објављује ново издање народних песама у Бечу.

Године 1836. уводи глас Х у објављено дело „Српске народне пословице”.

Пословице је објавио на Цетињу јер је митрополит Стратимировић био изричито против тога да се објаве у Бечу. Посветио их је Његошу који му је несебично помагао. У ранијим делима није користио ово слово осим у узвицима: ах, ох, ух. У говору Тршића није било овог слова. Овај глас је Вук чуо у Дубровнику, у западној Црној Гори и код муслимана у Босни.

Година 1847. сматра се незваничном годином Вукове победе. Ове године објављена су четири дела на народном језику:

• „Песме” Бранка Радичевића
• „Рат за српски језик и правопис” Ђуре Даничића
• „Горски вијенац” Петра Петровића Његоша
• превод „Новог завјета” Вука Караџића
  

Године 1849. објављује мањи спис „Ковчежић за историју језика и обичаја Срба сва три закона”. Оставља и недовршено дело „Живот и обичаји народа српског”. У целокупном делу борио се свим срцем за језик „орача и копача”.

Написао је и приказ романа Милована Видаковића „Усамљени јуноша”. У овом делу је критиковао пишчев рђав језик и тада почиње са најжешћом борбом за српски језик.

Године 1852. Вук објављује други „Српски рјечник”. У њему се налази 47 500 речи. Сада Вук није уврстио непристојне речи. Вуков помагач при изради овог речника био је Ђура Даничић. У склопу овог речника налазе се бројни описи обичаја и веровања.

Ђуро Даничић је ово име узео 1847. године када је објавио свој научно-полемички рад „Рат за српски језик и правопис”. Рођен је као Ђорђе Ј. Поповић и био је четврти син новосадског свештеника. Рођен је 1825. године. Основну школу је учио у Новом Саду и Пожуну (данашњој Братислави), а право је завршио у Пешти и Бечу. У Беч је отишао 1845. године. Вук је на њега толико утицао да се филологијом бавио целог живота. Био је библиотекар београдске Народне библиотеке, секретар Друштва српске словесности и професор Лицеја (Велике школе). Превео је „Стари завет”. Једно време је био и чиновник у пошти и секретар тек основане Академије у Загребу. Ипак је одлучио да настави рад у просвети и тада је радио и на „Великом рјечнику хрватскога или српскога језика”. Умро је у Загребу 1882. године, али му је тело пренето у Београд. Захваљујући њему, Вук је увео слово Ч, као и слово Ђ, које се до тада писало ДЈ.

Године 1853. је у Бечу објавио ново издање приповедака. Ово дело је посветио Јакову Гриму. Годину дана касније је Вукова ћерка Мина објавила ове приповетке на немачком језику.

Вуково дело је званично признато тек 1868. године, четири године након његове смрти, уредбом кнеза Михаила Обреновића. Вуков правопис је већ ушао у ширу употребу, па је Српско учено друштво захтевало да се његов правопис озваничи. Тако је 24. марта 1868. године Министарство просвете посебним указом озваничило Вуково дело.

За свој рад је Вук добио бројна признања:

• члан Берлинске, Бечке и Петроградске академије наука
• члан научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу, Београду и Загребу
• одликован од руског и аустријског цара, пруског краља, црногорског кнеза и Руске академије наука

---

Поред реформе азбуке и правописа, Вук је сакупљао народне умотворине (песме, приче, загонетке, обичаје…) Био је свестан опасности да се обимно народно благо изгуби, јер је дотад било преношено с генерације на генерацију усменим путем („с колена на колено”). Много је путовао и тако је и долазио до обичног народа од ког је записивао народне умотворине. Посебно су му били од помоћи гуслари. Објавио је више књига са народним умотворинама, а доста је његових записаних дела преведено и на друге језике.

---

Умро је у Бечу 8. фебруара 1864. године. Његово тело је 1897. године пренето у Србију. И данас се налази у порти београдске Саборне цркве, поред гроба Доситеја Обрадовића.

---

Занимљивости из Вуковог живота

---

Значај Вуковог рада

• реформатор азбуке
• реформатор језика и правописа
• сакупљач народног блага
• издавач првог српског речника
• народни језик у књижевност
• зачетник српске књижевне критике
• писац историјских списа – историчар
• писац биографија српских јунака – биограф (на пример, „Житије Хајдук Вељка” – пети разред)
  
• писац о обичајима и начину живота Срба – етнограф

---

Не заборави!!!

РЕФЕРАТ

   

---