Српскословенски језик
Старословенски језик је био канонизован језик, тј. није се смео мењати. Временом су у њега почеле улазити особине блиског, српског народног језика, што се тумачи несвесним утицајем преписивача (тј. изговарања речи „у себи”) при преписивању рукописа.
Уморни или занесени преписивач је писао речи како их је и изговарао:
СРПСКА РЕДАКЦИЈА ИЛИ РЕЦЕНЗИЈА – ненамерне грешке преписивача са старословенског језика које се јављају у 11. и 12. веку.
Постојале су и друге РЕДАКЦИЈЕ (рецензије) старословенског језика:
- бугарска
- македонска
- руска…
Старословенски споменици потврђују употребу два писма – старијег, глагољице, и млађег, ћирилице.
Функционалнија ћирилица потиснула је и код Срба глагољицу. Тако је национално писмо код Срба од давнина постала ћирилица.
Сем јеванђеља и осталих најстаријих рукописа и натписа из 12. века, СРПСКОСЛОВЕНСКИМ ЈЕЗИКОМ написана је и читава српска средњовековна књижевност, почев од Стефана Немање, Светог Саве и Стефана Првовенчаног, преко Теодосија, Доментијана, Константина Филозофа и многих других, па све до писаца из првих деценија 18. века.
Српскословенски језик је у почетку коришћен искључиво за потребе цркве, али се временом почео користитити и у оригиналној и преведеној књижевности – житијима, молитвама, проповедима, побожним причама, моралним поукама, па чак и у преведеним средњовековним полуисторијским и витешким романима…
Тако је СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК постао језик писмености и културе.
Дуго је био књижевни језик код Срба, од 11. века до тридесетих година 17. века, када га је сменио РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК, тј. руска редакција старословенског језика. Тада је владала ДИГЛОСИЈА или ДВОЈЕЗИЧНОСТ. Трајала је све до Вукове реформе (до средине 19. века). Један облик језика је коришћен у тзв. више функције (књижевност, администрација, право, школство), а други облик истог језика за тзв. ниже функције (свакодневна, неформална комуникација).
СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК =
= српска редакција старословенског језика
- Овај језик је први српски књижевни језик.
- Настао је у току 12. века.
- Наравно, и он је у служби цркве и средњовековне државе Србије.
- Трајао је све до прве половине 18. века.
Најзначајнији споменици писани на српскословенском језику:
- Повеља кулина Бана
- Житије светог Симеона (аутор Свети Сава)
- Мирослављево јеванђеље
- Душанов законик
О Душановом законику можеш више прочитати на блогу „Учионица историје”: Душанов законик.
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
Једно је од најпознатијих сачуваних црквених дела на старословенском језику и највреднија српска реликвија. Активно је живела шест векова српске историје. Уједно је и најлепши споменик минијатурног сликарства. Писано је осамдесетих година 12. века на белом и танком пергаменту, за потребе захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, што се види на последњем листу. Кнез Мирослав је владао Хумом (данашња Херцеговина). Јеванђеље је било намењено епископској цркви Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, задужбини кнеза Мирослава.
Украшено је са 296 иницијала (почетна слова) које је осликао сликар минијатура, дијак Григорије, што се такође види на последњем листу. Минијатуре су цртане пером, а затим бојене црвеном, зеленом, жутом и белом бојом помоћу четкице. Украшене су златом. Иницијали су разноврсни, почев од оних са геометријским преплетом, преко комбиновања геометријских и биљних преплета, до оних који садрже елементе биљака и стварних и фантастичних животиња. Поред ових, један број иницијала садржи људску фигуру, а неки и читаве композиције. Занимљиво је да је један иницијал са две птице употребљен касније за лого Народног музеја у Београду.
- Мирослављево јеванђеље (филм) (Јутјуб - Саша Ивковић)
- Мирослављево јеванђеље (Света српска царска лавра манастир Хиландар)
Мирослављево јеванђеље је по свом саставу ЈЕВАНЂЕЛИСТАР, богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године.
Текст је писан пером у две колоне црном бојом, а већина наслова црвеном.
Уметнички и иконографски, сликарство Мирослављевог јеванђеља комбинује романички стил и византијску традицију, због чега се могућим извором утицаја сматрају преписивачке радионице централне Италије. Основна средства изражавања илуминатора су линија и звучни односи боја – зелене и црвене, уз осветљавање жутом и златом.
Кожни повез Јеванђеља није првобитан, већ највероватније потиче из 14. века. Очито је преузет са неког другог рукописа, судећи по величини и техничким и стилским карактеристикама.
Први познати податак је да се ово јеванђеље чувало у манастиру Хиландару. Податак је из 1845/46. године. Тада је руски владика и научник Порфирије Успенски, очаран лепотом књиге, исекао један лист и однео га у Петроград, где се и данас чува у Националној библиотеци.
Приликом посете Хиландару у марту 1896. године, краљ Александар Обреновић је од манастирског братства добио на поклон Мирослављево јеванђеље, а уз њега и оснивачку повељу Хиландара. Рукопис је тада донет у Београд. Следеће године, 1897, у Бечу је израђено фототипско издање Јеванђеља.
За време Првог светског рата је јеванђеље након преласка преко Албаније 1916. доспело на Крф где је чувано у Главној државној благајни до 1918.
Након Првог светског рата смештено је у трезор Главне државне банке у Београду, одакле је 14. јуна 1935. пренето у Музеј кнеза Павла (данас део Народног музеја у Београду).
За време Другог светског рата Мирослављево јеванђеље је од 1941. до 1943. године чувано у манастиру Рачи, а затим у Народној банци у Београду. Народном музеју (тада познатом као Уметнички музеј) предато је на чување 19. јуна 1945. где се и данас налази.
Јуна 2005. године јеванђеље је уписано у листу „Памћење света” (Memory of the World) које је УНЕСКО покренуо да би се сачувала светска културна баштина од универзалног значаја.
ДУШАНОВ ЗАКОНИК
Законик је световног карактера, правни документ. Настао је у 14. веку, тачније 1349. године. Овај законик је усвојен за време владавине цара Душана. Усвојен је на државним саборима који су организовани у Скопљу и Серезу. Овај законик је био највиши законодавни акт у феудалној Србији.
Можда ће ти бити интересантан чланак у „Политикином забавнику” - „Први витез цара Душана”.