Словени након расељавања

У деветом веку Словени су насељавали простор од Волге и Висле на истоку до Одре и Лабе на западу, на северу су били до Балтичког мора, а на југу до Егејског мора. То је био простор који је захватао готово половину Европе.

Налазили су се између Византије (Источног римског царства са седиштем у Цариграду, где је у употреби грчки језик) и Западног римског царства (са седиштем у Риму где је службени језик латински).

Словени нису знали ни латински ни грчки, а нису имали ни своје писмо.

Између ових царства налазиле су се две словенске кнежевине:

• МОРАВСКА – око реке Мораве у данашњој југоисточној Чешкој, којом је владао кнез Растислав.
• ПАНОНИЈА – у Подунављу, око Блатног језера у данашњој Мађарској, којом је  владао кнез Коцељ.

Били су изложени сталним притисцима германских суседа, што је лако повезати са расколом  хришћанства још 1054. године.

Германи су хтели да шире хришћанство на латинском језику, па самим тим су хтели да потчине Словене. Стварање нових словенских држава није могло проћи без последица. Нарочито су у тешком положају били Западни Словени, који су се нашли на удару Франачке и неких германских држава.

Моравски кнез Растислав обратио се византијском цару Михаилу Трећем да му пошаље учене људе како би ширили хришћанство на словенском језику. Цар је то са задовољством прихватио, јер је и он ту видео интерес: ширење културног утицаја Византије на  земље средње Европе.

Тада на сцену ступају солунска браћа Ћирило и Методије.

СОЛУН је тада био други град по величини у Византији, после Цариграда (Константинопоља) и много је Словена живело у њему. Браћа су, поред матерњег грчког језика, знали су и друге језике, а посебно словенски језик својих суседа и суграђана македонских Словена.