Ћирило и Методије

• Словенски просветитељи и мисионари
• Први словенски учитељи
• Спадали су међу најобразованије и најумније људе тог доба
• научници и филозофи
• врхунски стручњаци за језичка и верска питања

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Након писане молбе кнеза Растислава у Моравску стижу 863. године учена солунска браћа Методије и Константин (монах Ћирило). Били су веома образовани Грци са доста искуства у мисионарству и просветитељству.

• Творци првог књижевног језика свих Словена на основу говора македонских Словена из околине Солуна > СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК
• Творци прве словенске азбуке > ГЛАГОЉИЦА (по  угледу на грчко, али и на нека друга писма, названу по речи ГЛАГОЛАТИ, ГЛАГОЉАТИ: говорити).

• Преводиоци црквених богослужбених књига (јеванђеље, псалтир и апостол) са грчког језика на нови (старословенски) језик новим писмом, глагољицом (Свето писмо, Библија, до тог доба преведено на два језика (латински и грчки), а сада и на старословенски (незаобилазни одломци из четири јеванђеља, псалтир и апостол)

Како би изразили појмове за које у словенском језику нису нашли речи, Константин и Методије су узимали грчку реч или, чешће, стварали нову словенску по грчком „калупу”. Из грчког су преузимали и реченичне конструкције. Језик који је на тај начин створен данас називамо старословенски језик – словенски литургијски и књижевни језик, данас познат и као црквенословенски језик.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

На пут је кренуо читав караван, јер је мисија била под покровитељством цара и уз патријархов благослов.

Обезбеђена је поворка коњаника, мазге натоварене врећама и шкрињама (сандуцима), храном, одећом и опремом за биваковање. Понели су и цареву посланицу са даровима кнезу Растиславу и посебну драгоценост: мошти светог Климента, римског папе које је Ћирило ископао на обали Црног мора док је био у мисији међу тамошњим Хазарима (јужна Русија, 860. године – важно за браћу јер су се тамо упознали са јеврејским и самарићанским писмом чији се трагови налазе у глагољици).

У Моравској су имали пуну подршку кнеза Растислава и бројне ученике који су успешно организовали црквену службу и проповедање хришћанства на словенском језику.

Жестоко су их ометали римски свештеници и немачка феудална власт. Тврдили су да је хришћанство могуће само на три језика: јеврејски, грчки и латински. Тужили су их римском папи тражећи да браћу протера из Моравске, а да њиховим ученицима забрани рад.

Браћа су била приморана да иду у Рим и да пред папом бране свој рад. Три и по године су били у Моравској. Потом су неколико месеци били у Панонији код кнеза Коцеља. Тамо су припремили неколико ученика и повели их у Рим да их зареде. Папа Хадријан Други их је свечано дочекао, захваљујући донетим моштима светог Климента. Ћирило је показао своју дипломатску вештину и научну надмоћност. Позивао се на Христово учење, што нису могли да му оспоре:

„Пошто се хришћанство заснива на једнакости свих људи и народа, онда и њихови језици треба да буду једнаки у богослужењу. Проповедати хришћанство страним језиком који народ не разуме исто је што и говорити у ветар”.

Папа је уважио Ћирилове доказе и тврдње и одобрио словенску службу. Благословио је словенске књиге, произвео словенске ученике у свештенике, заредио их, а у цркви Светог Петра појала се литургија на словенском језику. Тако је коначно добијена дозвола од римског папе за употребу старословенског језика у цркви.

У Риму се Константин разболео и пред смрт се закалуђерио и примио монашко име Ћирило. Умро је 869. године и сахрањен је у цркви Светог Климента.

Старословенски језик се брзо ширио по словенском свету. После Ћирилове смрти, Методије одлази у Панонију, а њихови ученици одлазе у Чешку, Бугарску и на Јадранско приморје. Из Бугарске се писменост ширила у Русију и, већ крајем седамдесетих година 9. века, у српске земље.

Методије се налази у Панонији, а папа га ускоро поставља за панонско-сремског надбискупа (или тачније, за панонско-моравског архиепиксопа), са седиштем у Сирмијуму, садашњој Сремској Митровици – Методијева словенска црква. Политичке прилике су се мењале, притисци на папу су и даље трајали. Папски став се такође мењао. Један папа је благословио, други дозволио, па забранио, а на крају се прећутно сагласио да се ученици Ћирила и Методија протерају из Моравске и Паноније.

Смењен је и кнез Растислав у Моравској. На превару га је заробио његов синовац Светоплук и предао га Немцима да га ослепе. Немачки бискупи су тада мучили Методија и бацили га у тамницу. Папа се Методија сетио тек две и по године после тога и наредио да га ослободе. Методије је изнемогао, али је ипак морао да иде у Рим како би оправдавао свој рад. Успео је да убеди папу. Изморен од труда и мучења, Методије је умро у Моравској, у седамдесетој години, окружен својим ученицима. Умро је 885. године. После тога је нови кнез Светоплук забранио словенску службу и протерао ученике ових Солуњана.

МЕТОДИЈЕ (815 – 885)

Кратко је био у војној служби, под очевим утицајем који је био високи војни старешина у Солуну. Потом се замонашио и отишао на Олимп. Византијски монах и мисионар који је са својим братом Константином донео писменост и хришћанство. Први словенски архиепископ.

ЋИРИЛО СОЛУНСКИ (827 – 869)

Константин Филозоф, познатији као Свети Ћирило, рођен је у Солуну (Византија), а умро 14. фебруара 869. у Риму. Школовао се у Солуну, па у цариградској Високој школи. Ученик је чувених мислилаца и писаца Византије. Након Високе школе, био је библиотекар у Аја Софији  и професор философије на Високој школи. Био је учесник више мисија по Византији са циљем ширења хришћанства. Био је један од најбољих лингвиста, теолога и учених људи свог доба.

Али се мисионарске делатности настављају и после смрти Ћирила и Методија.

Протерани ученици су прешли у јужнословенске крајеве и наставили верску, књижевну и културну делатност у Македонији, Србији, Бугарској и Далмацији.

Због компликованости глагољице, ствара се друго, млађе, словенско писмо ЋИРИЛИЦА. Највише заслуге имају Климент и Наум, према веровању.

Али ово писмо стварају ученици Ћирила и Методија и дају му име према свом учитељу Ћирилу.

Најпознатији поименице су Климент и Наум (ученици Ћирила и Методија, из Охридске школе), мање су познати Сава, Горазд, Константин Преславски и Ангелар, иако је било много ученика ових солунских просветитеља.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Словенска писменост ширила се путем преписивачких школа које су обично биле при манастирима. Књиге су се ручно преписивале, украшавале илустрацијама и минијатурама.

Иницијали у Мирослављевом јеванђељу

У том преписивању долази и до нехотичних грешака преписивача под утицајем народних говора на књижевни језик. Тако настају појединачне РЕДАКЦИЈЕ или РЕЦЕНЗИЈЕ старословенског језика – српскословенски, рускословенски, бугарскословенски… Углавном су превођене црквене књиге са грчког, али су стварана и дела оригиналне књижевности.

Сматра се да су ученици Ћирила и Методија написали „Панонске легенде”, тачније, житија. Садржај ових легенди чини и животопис Константина и Методија.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Легенде су читане и на двору Немањића, па је одатле вероватноћа да је млади Растко добио име по кнезу Растиславу. СИМБОЛИКА: И Растислав и Сава су увидели значај просвете, духовног уздизања и стварања сопственог државног, културног, књижевног и црквеног идентитета. Сопствена кућа државе и цркве може се изградити и утврдити једино у вери, духу, култури, просвети и језику.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Писало се на листовима пергамента (обрађена телећа, свињска, козја, магарећа, зечја или јарећа кожа). Кожа се прво чистила од длака и прала у цеђи (пепео прокуван у води) и кречу, а затим се сушила, глачала и секла на листове (обично величине 225 милиметара са 165). Пергамент је морао бити чист и опран освећеном водом. Писар је пио воду и тако се повезивао са књигом. Симболика се огледа у преображају паганина, а освећен и очишћен пергамент је на овај начин примао божанска слова.

◊ ◊ ◊ ◊ ◊

Солунска браћа су била инспирација бројним уметницима. Један од песника који се истиче песмом о солунској браћи јесте Миодраг Павловић:

СОЛУНСКА БРАЋА

Као два нераздвојна хрта
зађоше међ Словене да их лове
у близаначке мреже,
по ветру су пошли из Солуна
два Диоскура,
уз обронке народа незнаних
што много певају и псују
а мало слове.

И лепо виде како Балкан спава
с пуним трбухом, ноктију дугих
и све га нешто сврби,
у коси му шумски пожари и угари,
азијски коњи лете преко ребра,
у устима фруле дугачке као копља.

Ту кроз црни орах балканске лобање
пролазе браћа као сенке
под епитрахиљем и космополити,
иду кроз пећине где се батрга
човечија рибица,
додирују изнутра слепоочне жиле
вреле као коњске сапи
и чују десно шта кују Бугари
и лево како се свађају Срби,
а они, Грци, кротки и ћирилски,
загрљене две превратне звезде,
носе у наручју дарове слова,
тамно зелена ко приморско биље,
анабаза голоруких,
од села до села нуде своје срце
као со и квасац за словенско тесто.

Месечина. Одзивљу се виле у лесу,
кажу Аз, и глаголе броје,
светлосни меандри иду преко грања
и прате архисатрапе знања
како сеју знаке за сањива племена
и небом отварају изворе млека.
Шта ли ће Балкан да уздари
ратове или фреску?