Глагољица и ћирилица
ГЛАГОЉИЦА
- Прво словенско писмо
- Творац Ћирило
- Створено по угледу на грчко писмо
- Фонетско (гласовно) писмо – колико гласова / толико слова
- Језик македонских Словена
- 38 знакова – 36 слова и два диграма (слова од два словна знака)
- Лепих и китњастих облих и угластих слова
- Допадљивих слова, разгранатих и разиграних, попут декоративних шара
- Скоро погоднија слова за цртање и сликање него за писање
- Много геометријских облика, а понајвише кругова, правоугаоника и троуглова
/ Преузми: ГЛАГОЉИЦА /
ЋИРИЛИЦА
- Друго, млађе словенско писмо
- Упрошћено, лакше и читкије писмо
- Такође изузетне лепоте
- Творци су Ћирилови ученици
- Име из поштовања према свом учитељу
- Узор:
- свечано грчко писмо – „унцијала”
- мала писана слова – „минускула”
- 24 слова из грчког језика и додато 12, која су преобликована из глагољице и прилагођена словенским гласовима
- Имала више од 40 слова
- До 12. века сасвим потиснула глагољицу
Временом су ова слова губила своју гласовну вредност и полако нестајала из нашег писма.
У српским земљама се неко време писало и глагољицом и ћирилицом, али је ћирилица, као једноставнија, а и сличнија грчком писму, до 12. века сасвим потиснула глагољицу и тако се усталила као српско национално писмо. Према томе, глагољица је коришћена само две-три деценије, углавном у време Ћирила и Методија и њихових ученика. Нешто дуже се задржала у далматинским крајевима, у рукописима попова „глагољаша”.
Ћирилица је данас књижевно писмо српског, руског, бугарског, македонског, а делимично и неких других језика.
КАРАКТЕРИСТИКЕ ГЛАГОЉИЧКИХ И ЋИРИЛИЧКИХ ТЕКСТОВА
У старословенским глагољским и ћирилским текстовима речи нису одвајане белинама, а реченице нису почињале великим словом, нити су се завршавале тачком. Такав начин писања назива се КОНТИНУИРАНО ПИСАЊЕ. Вероватно је то чињено ради штедње простора, јер је материјал за писање било тешко набавити и био је веома драгоцен.
Између мањих изговорних целина писала се тачка или двотачка у средини реда ( · или : ), а крајеви поглавља означавани су знаковима састављеним од две, три или више тачака.
Поглавља су почињала украсним иницијалима – велико украсно слово.
Интерпункцијских знакова није било, а постојали су знаци изнад неких речи: НАДРЕДНИ ЗНАЦИ.
Њих је било више, а најуочљивија је ТИТЛА – знак којим се обележавало скраћивање речи или је то било слово са бројном вредношћу, опет ради штедње. Правописни знаци почели су се употребљавати касније, у 14. веку, и то не доследно.
Онда се нису користиле ни римске ни арапске цифре!!! Слова су имала бројну вредност, али су се тада писала на посебан начин. Број један је прво слово у азбуци, број два – друго, и тако редом. Имала су тачку испред и иза у средини реда, а обавезна је била и тзв. титла. (За радознале 
: Петар Ђорђић „Историја српске ћирилице”, стране 38 и 40).
СЛОВЕНСКО ПИСМО
(расправа)
Као што није било лако одредити порекло првог словенског књижевног језика, тако се у словенској филологији од њених почетака расправљало о првом словенском писму: да ли је то била ћирилица или глагољица.
Најстарији словенски извори, као што су Великоморавска житија и спис Црнорисца Храброг, не пружају сигурне доказе о већој старини једнога или другога писма. Затим, најстарији сачувани старословенски споменици писани су једном или другом азбуком. Сви ти споменици, међутим, настали су бар сто година после постанка словенске писмености. Даље, сâм традиционални назив ћирилица, тј. Ћирилова азбука, првобитно се односио на глагољицу. То се може закључити из једног старог руског записа из 11. века.
Има хипотеза да је азбука коју данас зовемо ћирилица била уређена у Бугарској пре Ћирила и да ју је Ћирило искористио при састављању своје азбуке, тј. глагољице. Ипак, у историји нема никаква помена о ранијој појави ћирилице. Словенска писменост се прво ширила у Великој Моравској, а не у Бугарској. Азбука те писмености била је глагољица, и она је из Моравске прешла у Чешку. Ту су настала два сачувана старословенска споменика (тзв. Кијевски и Прашки одломци) и оба су писана глагољицом 1.
Језичка анализа најстаријих словенских споменика показала је да у споменицима писаним глагољицом има много више архаизама (у морфологији и лексици), него у споменицима писаним ћирилицом. Нарочито треба споменути и чешке гласовне особине, тзв. бохемизме, који се срећу само у глагољским споменицима писаним на словенском југу.
Наведени подаци, историјски, палеографски и језички, довољно показују да је глагољица настала пре ћирилице. Исто тако, на основу података које нам пружају сачувани извори о животу и раду првих словенских просветитеља, можемо закључити да је прву словенску азбуку саставио Ћирило Солунски. Та азбука се по њему прво звала ћирилица. Али та се азбука није могла свуда одржати. Заменила ју је, негде брже, негде спорије, друга, млађа словенска азбука коју данас зовемо ћирилица. Назив је тако остао исти, изменила се само садржина.
Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице (прилагођено)
Граматика 8, Весна Ломпар, Klett, Београд, 2010.