Рускословенски и славеносрпски језик
Српски народ се политички, економски и културни развијао све до пада под турску власт. После учешћа у рату на страни Аустрије, Срби се морају повлачити у Угарску (данашњу Мађарску) 1690. године. Ову Велику сеобу Срба предводио је патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић.
Срби су у аустријском царству, супротно обећањима, били изложени политичким, верским и културним притисцима, па се обраћају Русији за помоћ.
У 18. веку у Србију стижу руски учитељи, који поучавају на језику који су донели у својим књигама, а то је РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК:
- руска редакција старословенског језика
- у првој половини 18. века
- руске школе − руски учитељи; око 1730. до 1755.
- преписивана и штампана црквена дела, у црквеној и школској администрацији
МАКСИМ СУВОРОВ – Руски учитељ. Дошао је 1726. године и отворио „Славјанску школу” која је радила пет година.
ЕМАНУИЛ КОЗАЧИНСКИ – Украјинац. Дошао је 1733. године са неколико руских учитеља и отворио је „Славјанско-латинску школу”.
НЕ ЗАБОРАВИ!!!
Упоредо се са рускословенским језиком развијао и НАРОДНИ ЈЕЗИК.
Крајем 18. века јављају се две идеје:
- да се српскословенски устали као књижевни језик (српски интелектуалци и црква);
- да се створи књижевни језик на основу народног.
Доситеј Обрадовић је један од оних који се залаже за идеју о народном језику, Саво Мркаљ први реформише језик, али Вук Стефановић Караџић коначно приводи реформу крају. Захваљујући Вуковој реформи, ћирилица је данас међу најсавршенијим писмима. Он је од 46 словних знакова задржао 24 и увео 6 нових, па сада српска ћирилица има 30 словних знакова. Реформу ћирилице је завршио 1818. године, али је у званичну употребу ушла тек 1868. године.
Многи српски аутори су користили оба језика.
ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ – Стварао је у 18. веку. Сматра се најбољим српским беседником свога времена. На српскословенском је у 18. веку последњи писао, мада је проповеди држао на чистом народном језику.
ЈОВАН РАЈИЋ (1726 – 1801) Родом је био из Сремских Карловаца. У своје време био је најчувенији теолог у Србији, а школе је завршио у Кијеву.
Јован Рајић је писао на оба језика:
ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН (1726 – 1785) Остао је запамћен као песник, историчар, издавач, уредник и писац приручних и популарнонаучних књига и уџбеника. Први је који пише на славеносрпском (трећем, мешовитом језику 
) Припада групи барокних просветитеља.
Занимало га је и сликарство, а запамћен је и као бакрорезац и калиграф. Његово најпознатије бакрорезачко дело јесте „Свети Сава”. Колико је значајно његово дело говори и податак да је крајем 18. века изабран за члана Уметничке академије у Бечу.
Рођен је у Вуковару 1726. године, али није познат тачан датум. Име је добио по светом пророку Захарију. Његов отац Јован је добио име по Светом Јовану Крститељу. Иначе, име Јован значи: Божје сећање.
Што се тиче његовог песничког рада, један је од најзначајнијих у 18. веку. Написао је десетак дужих песама. „Плач Себији” је његова најпознатија песма. Написана је на готово чистом народном језику, мада је написао и верзију на црквенословенском језику. У овој песми се буни против аустроугарске власти. Србију је представио персонификовано. Она тугује за некадашњим временом. С друге стране, савременике критикује јер су дозволили себи да забораве своју прошлост.
„Историја Петра Перваго Самодержца всеросијакаго” (1772) – прва монографија о руском цару Петру Првом на неком словенском језику.
Покренуо је „Славено-сербскиј магазин” (Славеносрпски магазин) у Венецији 1768, први српски и јужнословенски часопис у коме наговештава просветитељске идеје.
Умро је 19. јануара 1785. године у Новом Саду.
Долазило је до забуна у коришћењу језика. Многи нису желели да пишу простим народним језиком, а у народном језику није било термина за апстрактне појмове.
Пошто је рускословенски језик већини био неразумљив, у њега постепено улазе народне речи, па тако настаје хибридни (мешовити) СЛАВЕНОСРПСКИ (СЛАВЈАНОСЕРБСКИ) ЈЕЗИК – вештачка мешавина руског, српског и старословенског (црквенословенског) језика која је била веома тешка за изговор.
- мешовити књижевни језик, назван славеносрпски или славјаносербски језик (или грађански језик).
- од друге половине 18. века до прве половине 19. века
Године 1770. аустријска влада дозвољава штампање српских књига, али се није могло одлучити између три језика. ЈОСИФ ДРУГИ тражи извештај о српском језику и азбуци. Превагу је однео СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК. Био је у употреби и у првој половини 19. века док се Вук Стефановић Караџић није изборио за народни језик.
АТАНАСИЈЕ СТОЈКОВИЋ – Зачетник српског романа
МИЛОВАН ВИДАКОВИЋ – Први прави романсијер
ЈОАКИМ ВУЈИЋ – „Отац српског позоришта”
ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ – Користио је рускословенски језик због мањка термина, иако је желео да пише народним језиком. Најпознатија његова дела су ”Живот и прикљученије” и „Писмо Харалампију” (1783). У писму пријатељу Харалампију најбоље се виде његове идеје о увођењу народног језика у књижевност:
„Моја ће књига бити написана чисто српски, какогод и ово писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Црне горе до Смедерева и Баната”.
Исту је идеју изнео и у есеју „Мезимац”. У овом есеју говори о књижевном језику. Нажалост, своју идеју није спровео.
ЛУКИЈАН (ЛУКА) МУШИЦКИ – Највећи песник Доситејеве епохе. Залагао се за неговање како славеносрпског тако и народног језика. Вук је од њега узео нацрт за слово „Ђ”. Утицао је на Вука у сакупљању народних умотворина, али и на друге тог доба. Највише је утицао на Јована Хаџића (1799 – 1869), каснијег Вуковог противника, оснивача Матице српске и писца тог доба. Мушицки је утицао и на Његоша.
АВРАМ МРАЗОВИЋ – Творац граматике „Руководство к словенстјеј граматицје” на основу које ће 1814. године Вук написати своју Писменицу.
САВА (САВО) МРКАЉ – Залагао се за реформу језика и правописа. Своје идеје изложио је у филолошкој расправи, делу „Сало дебелога јера либо азбукопротрес”, 1810. године, штампаној у Будиму. Сматра се да је први започео реформу језика и правописа.
Његов је предлог да се из азбуке избаце сва непотребна слова. Залагао се и за идеју да се пише онако како се говори. Његовог значаја свесни су сви којима је био важан језик. О њему је похвално говорио и Јернеј Копитар, а Вук је у својој првој граматици записао да он не може користити другу азбуку осим оне коју је осмислио Сава Мркаљ.
Нажалост, овим делом је створио себи непријатеље у цркви. То је разлог што се повлачи у манастир. У манастиру није дуго боравио. Једва саставља крај с крајем радећи као приватни учитељ. Није ни чудо што оболева на нервној бази. У таквом стању је 1825. године повредио неког човека. Затварају га и излажу затворском мучењу. После тога се лечи у карловачкој и бечкој душевној болници. У Бечу, у болници, умире 1833. године.
Што се тиче његовог дела, сачуване су његове песме и преводи (13 песама и 12 превода).
Остао је запамћен као језикословац, филозоф, полемичар, беседник и песник. Изучио је за богослова, па је био и учитељ, верски и приватни. Уписао је студије филозофије, логике, физике и математике, али је остао запамћен по свом залагању у области језика. За њега се може рећи да је био прави полиглота. Говорио је латински, немачки, француски, грчки, хебрејски и рускословенски. Довољно је знао италијански и мађарски језик да би се снашао у одговарајућој прилици.
НЕ ЗАБОРАВИ!
