Ја знам ко сам (домаћи задатак)

Већ знаш:

Обавезан домаћи задатак!!!

Ако ти ова тема не одговара, одабери једну од следеће две:

  • То је моја земља

  • Моји корени

Дефиниши реч ПАТРИОТИЗАМ. Размисли шта ова реч значи данас и упореди њено значење са оним што знаш из прошлости нашег народа.

Сети се прочитаних дела у којима смо говорили о љубави према домовини. Не заборави и дела из петог разреда.

Помоћ пријатеља {#emotions_dlg.laughing}

Пети разред

Шести разред

Обрати посебну пажњу на следећа дела:

Кад размислиш о овим делима, не би требало да ти представља проблем писање овог задатка {#emotions_dlg.laughing}

 Ја знам ко сам

За један крај {#emotions_dlg.laughing}

Сети се шта су синоними, а онда откриј синонимне парове: ДОМОВИНА, ХРАБРОСТ, РОДНИ КРАЈ, БОРБА, ПАТРИОТА, ОТАЏБИНА, РОДОЉУБ, ЗНАЧАЈ, ОДВАЖНОСТ, БИТКА.

На следећем крају {#emotions_dlg.smile}

Уживај у једном дивном домаћем задатку у чијем је стварању учествовала цела породица. Можда ће те овај задатак подстаћи да…

Ја знам ко сам

Ја знам ко сам, чије гене носим; знам ко су моји преци били и шта су све за ову земљу учинили. Знам какви су ми били преци и колико су велики остали у нашем сећању. Многе је моје претке држава прогласила народним херојима. Многи од њих су оставили трага у мојој вољеној земљи. Њихова дела ми дају наду да ћу и ја кренути њиховим стопама и учинити нешто велико и тако допринесем напретку земље у којој су остале кости мојих предака.

По татиној линији је познат мој чукундеда, староседелац мог насеља, Драгомир Јеремић. У време окупације заробљен је и одведен у логор Аушвиц. Нажалост, тамо је и окончан његов живот стрељањем. Његов син, а мој прадеда, Миодраг Јеремић, у Другом светском рату био је командир Треће крајишке бригаде. Заједно су са борцима Шесте личке дивизије учествовали у борби против окупатора. Три сурове године рата преживео је мој храбри прадеда и добио је орден за изузетну храброст. Моја породица поносно чува овај орден, као и књигу „Трећа крајишка пролетерска бригада”. Понекад прелиставамо овај зборник сећања и размишљамо о храбром срцу нашег претка.

Причали су ми да је и мој предак са мамине стране, мој чукундеда Милић Анђелковић, био заставничар на Солунском фронту и да се у Првом светском рату борио против непријатеља из Аустроугарске. И данас постоји спомен-плоча у Солуну на којој је његово име. Мој прадеда Александар Синадиновић био је првоборац у Другом светском рату. Проглашен је народним херојем, а његов споменик налази се и данас у селу Млачиште, у општини Црна Трава. Знам да једна основна школа у Алексинцу носи његово име. Мој други прадеда звао се Цветко Синадиновић и остао је запамћен као врстан грађевинар. Заједно са својим мајсторима учествовао је у изградњи хидроелектрана, међу којима се издвајају Кокин брод на Златарском језеру и  Врла I, II и III. Посебно се памти изградња подземног тунела на Власинском језеру. Руководио је реконструкцијом Машинског факултета у Београду, учествовао у зидању Скупштине Београда, Палате Албаније и пројектовао је постоље за бисту Николе Тесле испред зграде Електротехничког факултета у Београду. На све њих је мамина породица веома поносна. Прођем понекад са родитељима поред ових грађевина и увек разменимо по коју реч о истрајности и пожртвованости мог прадеде.

Захваљујући својим родитељима, знам много о својим прецима. Поносан сам на своје порекло. Сви су моји преци били изузетно храбри, поштени, часни и радни људи. По томе што знам ко су били моји преци и чије гене носим, ја слободно могу градити своју будућност. Због њих ми је још дража свака моја петица, јер знам да би и они били поносни на мене као што се ја поносим њиховим делом.

Најмлађи Јеремић {#emotions_dlg.smile}

(шк. 2012/2013.)

Ја знам ко сам

Сигурна сам да нема особе која се не поноси својим пореклом, отаџбином, породицом, прецима.

Сви ми имамо право да знамо све о својим коренима. Важно је да знамо чији смо наследници, чија потомци… Сви смо ми исти, самим тим што смо људи, али оно што ствара разлику међу нама јесу управо преци. То нас чини посебнима, другачијима од осталих. Преци нам остварују жељу да задивимо друге, стварају могућност да нас друге примете и дају нам најважнију ствар: понос. Неке ствари се заборављају. То је чињеница. Само одједном ишчезну и више их нема. Међутим, преци су сећање које остаје заувек. То сећање је запечаћено у нашем срцу и ту остаје чак и кад нас више не буде. Наши су преци наш понос. Они нас чине јаким и спретним да се носимо са свиме што нас задеси на том путу званом живот. Истрајно остају у нашим срцима, закључани ланцем нашег сећања, скованим њиховим успесима.

Моји преци, породица, порекло и моја вољена отаџбина  део су мене. Представљају за мене све, баш све. Разлог су што живим и што сам оваква каква заправо треба да будем. Зато им се захваљујем. Крећем се путем који су они давно зацртали. Обећавам да ћу постићи нешто велико као што су они.

Љубица {#emotions_dlg.smile}

(шк. 2012/2013.)

Ја знам ко сам

Не знам шта ће бити за десет или двадесет година, на коју страну ће ме живот одвести и какав ћу човек постати, али ћу увек знати одакле потичем и ко су моји преци.

Храбар и поносит народ се пре много векова доселио на Балканско полуострво. Одупирао се великим царствима и империјама, покушавајући да опстане и одржи своју веру и идентитет. Велики жупан Стефан Немања створио је српску државу, а његови славни потомци водили су српски народ кроз вековне муке. Подизали су цркве и манастире и давали људима веру и наду да опстану као народ у тешким тренуцима бурне историје. Остављали су их у наслеђе будућим генерацијама како би знали одакле потичу и где су им корени. Та мала земља је сметала многим великим земљама, па су је често нападали желећи да је освоје, а њен народ покоре и баце у заборав. На срећу, њен народ је имао велико срце. Борио се за своју слободу и поштовање. Храбро се одупирао турском зулуму, голготи у прелажењу преко Албаније, нацистичким логорима и опстао је све до данашњих дана.

Свако од нас носи гене наших славних предака који ће нам помоћи да очувамо своју слободу, веру и понос, јер ако знамо ко смо, ко су наши преци и одакле долазимо, сваки кутак на планети постаје наш дом јер своју земљу носимо у срцу, где год да смо.

Филип Филиповић 6/1

(шк. 2012/2013.)