ЗЕЛЕНБАБИНИ ДАРОВИ - Ивана Нешић

- Рођена је 1981. године у Ћуприји. Данас живи и ради у Београду.

- По занимању је историчар уметности, а врло се успешно бави писањем књига за децу. Инспирацију за своје стваралаштво налази у доживљајима из детињства, етномитологији Балкана, природи и у причама својих најближих.

- Уредница је два блога: „Кулинарске чаролије злог прасета“ (https://www.zloprase.com/) и „Обор чуда злог прасета“ (http://obor.zloprase.com/).

- Као мала, размишљала је да одрасли писци уопште не знају шта деца воле, па се потрудила да запамти шта је она волела као дете и да о томе пише када одрасте.

- Њени романи надахнути су  фантастиком и словенском митологијом.

- „Зеленбабини дарови“ њен је први роман. Награђен је чувеном наградом „Невен“ за најбољи дечји роман у 2013. години. Његов наставак је роман „Тајна немуштог језика“.

   

          Од свих чудесних створења која су икада настањивала ове просторе маљуци су без сумње најтајновитији. Толико су се клонили људи да данас многи и не знају за њих. Да су их само ретки видели, не треба ни помињати.

          Али шта је то што помаже маљуцима да остану неприметни, иако нису невидљиви?

          То је најобичнија превара: када их неки човек изненади, они се брзо спусте на свој реп, покривен крљуштима, и помислиће да је у траву побегао обичан гуштер.

          Децу није тако лако преварити. Делом јер су ближа земљи, па боље виде шта је то што по њој гмиже, делом јер деца виде тачно оно што је пред њима, а не оно што називају маштовитом, ако су благонаклони, и којекако ако то нису.

          Али шта је то уопште то што може да се види код једног маљутка?

          Не баш много јер није већи од палца. Онда, ту је тај реп. Поред репа су и две јареће ноге, длакаве и црне. Две ноге маљутку су сасвим довољне за нормално кретање и четвороножном увијању прибегава само у случајевима крајње нужде. Ноге излазе из пара ватреноцрвених гаћица. Нико не зна зашто, али маљуци се с тим гаћицама рађају и оне су им једино добро које поседују. Руке су им налик на људсе и веома снажне. И као да то све није довољно, глава им је рогата, с лицем тако ругобним да ја је страшно и погледати.

          На свету више нема тако много магијских створења. Нека су протерана, нека су једноставно одлучила да је време да се њихово постојање у свету који припада људима заврши. Колико је њима било познато, маљуци с пољане били су једина преостала нељудска разумна бића. Није ни чудо што би се кадикад осетили усамљеним и пожелели друштва, било чијег. Зашто ли се онда никада нису обратили људима?

          Није у питању то што нису говорили људским језиком – јер јесу. Није у питању ни то што су тако мали да су им и гласићи претанки, јер би маљутак, само кад би хтео, могао надгласати војску од пет хиљада људи. Ни њихова страховита ружноћа није их бринула јер се маљуци својом ружноћом диче и с муком је стичу; са сваком годином коју преживе постају све ружнији.

          Шта је онда то што је маљутке спречавало да се придруже људима и окруже се свим дивотама које је свет ван ливаде могао да им понуди?

          Да би се одговорило на то питање, мора се кренути од самог почетка.

 

          Микина бележница полако се пунила догађајима који, ако баш и нису указивали на расцеп у ткању универзума, нису нили ни свакодневни. Тако су тврде црне корице скривале вести о почетку још једног рата негде далеко у свету, о налету олујног ветра у Индији који је подигао козу и сместио ју је у комшијско двориште, где је наставила мирно да брсти, о пиљару који је спонтано одлучио да му поклони сто грама мало окрњених свилених бомбона, проналаску лека за неку болест чије име дечак није успео да запише, чаши која се наочиглед свих распала сама од себе и, напослетку, о шари на дрвету у облику председниковог лика, коју је сам видео.

          Данима се решавао пре него што се усудио да се врати на ливаду како би известио виша бића о новостима и распитао се о даљем току мисије.

          Овога пута био је опрезнији. Сачекао је час у којем је поштар баки носио пензију и упутио се према блатњавом дворишту. Померио је лабаву даску у огради и залетео се према задњем делу дворишта када је зачуо како неко гласно плаче. Дечак није могао да буде равнодушан према туђој несрећи, па је решио да види може ли некако да помогне. Зато је успорио, пришао прозору одакле је плач допирао и завирио. Онда је чврсто затворио очи, па их опет отворио. Оно за шта је мислио да је немогуће да види, нарочито у поштаревој кући, и даље је било ту: прекрасно брдашце начињено од искричавих куглица. Таман се латио оловке да забележи ову дивоту кад се плач поново зачуо.Мика је тек тада на врху гомилице угледао човечљка, палац високог, како лежи на стомаку, рогате главе уроњене у шаке, бије козјим ногама по гомилици и кука на сав глас.

          Мика мирно спакова бележницу у џеп на панталонама, а оловку задену за уво.

          Окренуо се и упутио према ливади.

          Ово мора је било оно што је требало да пронађе.

          Погледи маљутака били су, као и свакога дана, уперени према чађавом димњаку. Из тог су се правца надали помоћи, а страховали од опасности. Одахнули су када су угледали округлу главу с раздељком како им се приближава.

          Корак по корак, власник главе приближио се старој крушци и опрезно разгледао око себе пре него што ће сести.

           „О, виши облици живота који сте се удостојили разговора са обичним Земљанином!“, започе Мика. „Пријем“.

          У стаблу старог дрвета настаде шушкање.

           „Шта прича он ово?“

           „Мислим да се нама обраћа. Кажи и ти њему нешто, али пази да буде паметно“.

           „Људско дете“, забубња глас из старе крушке, „какве нам вести доносиш?“

          Пошто је Мика волео и крими-романе, знао је да и најмања ситница може бити важна за решавање замршених случајева. Зато је, иако је био готово сигуран да је патуљак на светлуцавој хрпици оно што виша бића траже, отворио бележницу и савесно кренуо да чита.

           „Четвртак, 25. јун. Почео велики рат у једној далекој земљи. Много страдалих. Бака није направила ништа слатко за после ручка. Наставнику Милету Киселини два пута спао ланац с бицикле, и то партизанке.

          Петак, 26. јун. Родило се дете с два зуба, али без бркова.

          Субота, 27. јун. Баба Роси се разбила једна чаша сама од себе. Тетка Стојанки се у сан јавио муж што је умро пре 32 године и тражио кафу. Бака каже да то не може да буде добар знак. Баба Гина обукла панталоне“.

          Док је Мика читао даље, маљуци су задивљено слушали о чудесима из људског света. Неки од њих готово беху и заборавили због чега је људско дете ту. Али онда је он склопио књижицу, спаковао ју је у џеп и додао:

           „Поред свега тога, малочас сам у оној кући тамо“, показао је прстом према чађавом димњаку, „видео необично створење: маленог патуљка с козјим ногама и роговима како лежи на хрпи светлуцавих лоптица и горко плаче“.

          Из шупљине дебла зачу се уздах за који је Мика помислио да не звучи као да долази из једног грла.

           „Почуј ме добро, људско дете. Трчи сада што те ноге носе и донеси нам то створење. Пази, можда ће покушати да побегне, а ти му не дај“.

           „Како да му не дам?“

           „Имаш ли неку врећу при руци?“

           „Немам, имам само кесицу бомбона“, Мика ту зашушка кесицом.

           „Истреси онда те... бомбоне на земљу. Нису сада важне бомбоне, важно је да се докопаш тог створења. Хајде, потрчи!“

          Мика послуша и отрча.

          Пажљиво се ушуњао у двориште, размишљајући о бесним гускама које је поштар гајио. Али нису га гуске секирале колико то што ће морати да уђе у туђу кућу и изнесе нешто из ње без питања. Никада није урадио тако нешто и савест је већ унапред почела да га мучи.

          Одмах после савести почело је да га мучи и много конкретније питање уласка у кућу. Врата су сигурно закључана. Кратка претрага испод саксија није открила ништа осим неколико опушака и поломљеног отварача за флаше. Прозор је био превисоко, али другог начина није било. Мика је међу хрпом старудије пронашао широку, а плитку плаву шерпу с мало пробушеним дном, и поставио ју је наопачке испод прозора. Недовољно. Онда је уочио гајбицу којој је била поломљена само једна дашчица, па је њу подбацио испод шерпе. И даље превисоко. На крају се одлучио, просуо је устајалу воду из неке кофе и поставио је на све то. Конструкција је достигла потребну висину, али се јавио проблем стабилности који убрзо би решен помоћу једне ноге од стола.

          Мика је дозволио себи кратак тренутак дивљења свом познавању статике пре него што је крочио на натрулу гајбицу, потом тежину опрезно пребацио на плаву шерпу да би се успентрао на преврнуту кофу и предахнуо пре него што ће се преместити на прозорску даску.

          Али авај!

          Конструкција ипак није била онолико осигурана ногом од стола колико се Мика надао и почела је да се љуља. Таман се опасно накривила на једну страну када је одлучио да је време за делање и једним наглим покретом успео да се пребаци кроз отворен прозор право на прљав тепих.

          Све се срушило уз језив тресак.

          Завиша, који је и даље неутешно ридао, подигао је главу и видео да то није његов нов господар.

          Ау, пропадох, помисли, придиже се на ноге и припреми на скок.

          Али је Мика био спреман. Извади кесу коју је до тада стискао у знојавој руци и натуче је маљутку право на главу, при чему се хрпа светлуцавих лоптица расу на све стране. Потом му убаци и остатак тела у кесу, стеже је руком и прилете прозору.

          Земља је била тако далеко.

           „Како сад да сиђем?, запитао се.

          Одмах из тога учинило му се да чује бакин глас како му говори: Исто онако како си се и попео, али као ни у већини сличних ситуација, тај му савет нимало није помогао.

          Бука коју је направила његова конструкција за пењање није привукла само пажњу несрећног маљутка већ и злураде мачке и бесних гусака које су галопом птистизале да провере шта се то догађа. Мика их је спазио кроз прозор. Тврда земља изгледала је страшно. Здрав разум помогао му је да схвати да ће тврда земља допуњена његовим животињским непријатељима бити још страшнија. Зато је, пригрливши патуљка, привукао пуначке ножице што ближе тлу пре него што је допустио остатку тела да крене за њима и тресне попут вреће.

          Не стигавши да отресе прашину са тура, дечак је умакао кроз стару ограду пут ливадице. Гуске су остале да љутито шиште, а мачка је брзо изгубила свако интересовање за њега јер су мачке томе склоне.

          За све то време маљутак је вречао и клео, а уз то се копрцао и мигољио тако да га је Мика с тешком муком задржавао. Мало-помало, вика је утихнула, а копрцање престало. Дечак је прво помислио да се патуљак помирио са судбином, а онда је схватио да у пластичној кеси нема много ваздуха и да га је мали створ вероватно потрошио, па сада лежи у несвести или нешто још горе. Опрезно је отворио кесу и завирио у њу. Патуљак се није померао, а језичак му је мало вирио из уста. Мика га ухвати за копито и извуче напоље. Протресао га је нервозно, у нади да ће се покренути.

          Ни да опепели.

           „Нисам га ваљда укебао?“, препаде се дечак.

          Никада није узео живот створењу с мање од шест ногу и није могао да замисли да ће то икада учинити. И то још јединственом бићу, можда чак и пресудном за будућност света какав познаје! Неће он да буде убица, само ако постоји ишта што може да се учини.

          Али шта је уопште могао да учини?

          Грозничаво је покушавао да се присети било чега с курса прве помоћи. Једино што је смислио било је то да положи маљутка на земљу и опрезно почне да му притиска прстом грудни кош. Другом руком га је придржавао за случај да се овај само претвара да је у несвести. Завиша се покрену, закашља и отвори очи. Чим је схватио где је, скочио је у покушају да побегне и опет му је Мика доскочио. Онда маљутак поново удари у дреку, али се дечак није обазирао. Високо подигнутог чела, са Завишом који је висио наопако, одмарширао је до старе крушке.

          Ово што сам урадио вредно је хвале, мислио је док је ступао напред. Можда чак и награде. Није као да бих ја икада тражио награду, мени је довољна награда што сам спасао свет. Чак и ако нико не сазна за то. Али и даље мислим да је вредно награде. Неке, на пример, у којој бих могао да уживам до краја својих дана, закључио је, надајући се да и више силе слично размишљају.

          Више силе су у међувремену братски поделиле и с лица земље збрисале слаткише које је Мика истресао на тло по њиховом налогу, све једни другима честитајући на лукавству. Да је то лукавство умало главе стало Завишу, то никада неће сазнати, не јер бих их он поштедео детаља, него стога што ни он сам није знао да су они кумовали идеји затварања у пластичну врећицу.

          Зато су сада сито и безбрижно очекивали Мику, који се из даљине приближавао уз звуке Завишиног кмечања.

           „Нећу да идем с тобом! Нећу! Имам ја свога господара. Пусти ме, џине огавни, прерасло дете, смрдо ниједан, убицо маљутака!“

          Мика није волео да га вређају, али је без речи наставио да хода. Пришао је старој крушци, на шта је мали непријатни створ тек кренуо да се батрга и дерња.

           „Нећу да се вратим! Нећу на тврду земљу! Нећу да једем корење! Хоћу натраг свом добром господару да ме храни белим хлебом и сланином“.

           „О, виши облици живота“, повикао је Мика да би надгласао Завишу. „Ја га донесох, али није било лако. Шта ми је даље чинити?“

           „Положи га на земљу и удаљи се“.

           „Одмах ће да побегне“.

          Наста пауза у којој би се можда чуло забринуто сашаптавање да се Завиша није дерњао колико је игда могао.

           „Људско дете, спусти патуљка на ливаду жмурећи, држи га и број до педесет наглас. Онда га пусти, али не отварај очи и број до сто. Након тога си слободан да одеш“.

          Мика послуша. Након што је избројио, отворио је очи и видео да је патуљка нестало.

          Магија на делу. П р а в а   м а г и ј а, мислио је док је одлазио.

 

ХРПА – гомила

СТАТИКА – наука која се бави проучавањем равнотеже сила

ПИЉАР – трговац воћем и поврћем

ЛАТИТИ СЕ – зграбити, шчепати, дохватити

ОПЕПЕЛИТИ – неће ни да чује за то

УКЕБАТИ – усмртити

Изнеси своје утиске о прочитаним одломцима. Шта је највише привукло твоју пажњу? Који део текста издвајаш као духовит, а који као неизвестан и узбудљив? Какав је утисак на тебе оставио дечак Мика? Да ли размишљаш на основу ових одломака да прочиташ цео роман „Зеленбабини дарови“? Образложи своју одлуку.

ПРВИ ПАСУС:

Пронађи у одломцима опис маљутака, па на основу њих детаљно испричај како ови необични створови изгледају. Не заборави њихове особине. Које људске карактеристике поседују маљуци? Усредсреди своју пажњу на реч маљутак и размисли због чега је ауторка романа тако назвала патуљке. Претпостави зашто су се маљуци склањали од људи и нису желели да се са њима друже. (Прави одговор на то питање добићеш кад прочиташ књигу Иване Нешић у целости.)

ДРУГИ ПАСУС:

Због чега се девета глава романа зове „Отмица“? Ко је Мику послао у потрагу за маљутком Завишом? Ко се крије иза имена виших бића? Размисли о разлозима због којих други маљуци желе да врате одбеглог Завишу. Опиши Завишу. Шта је необично у његовом изгледу? На ког бајколиког јунака те Завиша подсећа својим малим растом? Опиши Завишина осећања у тренутку када га Мика угура у кесицу од бомбона. С каквом се опасношћу Завиша суочио? Због чега се он опире и виче из свег гласа? Замисли куда је Завиша могао нестати када га је Мика донео пред стабло крушке.

ТРЕЋИ ПАСУС:

Објасни зашто се Мика упустио у авантуру потраге за маљутком Завишом. Подсети се које романе Мика воли да чита док размишљаш о одговору. Каква је опасност претила Мики док је тражио маљутка Завишу? Због чега Мику нарочито пече савест? Како је Мика открио где се налази маљутак Завиша? Прокоментариши Микино понашање у тренутку када зачује нечији плач. Размисли због чега се Мика није изненадио када је угледао маљутка? Опиши како је ухватио Завишу. Шта Мика, након што је ухватио Завишу, врло брзо схвата? Како је спасао живот Завиши? Размисли које особине Мика испољава у том тренутку. Не заборави да прокоментаришеш и његову чврсту веру да заслужује награду јер је спасао свет. Објасни разлоге због којих Мика сматра да је Завишин нестанак магија. Због чега дечак верује у постојање вишег бића које се настанило у стаблу крушке или у магију?

Други одломак из романа „Зеленбабини дарови“ завршио се на најзанимљивијем месту – у тренутку када маљутак Завиша нестаје. Размисли где је Завиша могао нестати и како је изгледао његов повратак међу маљутке. Допиши наставак радње, али се потруди да га повежеш са порукама из ова два одломка.

Нацртај како замишљаш маљутке. Ако вешто црташ, можеш илустровати и један део из прочитаних одломака.

Вођен жељом да спасе свет, али не сасвим лишен себичних мотива, дечак по имену Мика пролази кроз чудесне светове и необична искушења. Сваки из свог разлога, Мика и маљутак Завиша затичу се у служби код Зеленбабе, старице велике моћи и тајанственог порекла. Хоће ли дечак и маљутак успети да се изборе с моћним митским бићима и да докажу да заслужују тајанствене Зеленбабине дарове?

Да би се успешно пратили чудесни доживљаји дечака Мике и маљутка Завише, треба прво да се сазна по ком рецепту је Микина бака „саливала страву“, зашто су Мика и маљутак кренули на пут да пронађу Зеленбабу и какву песму је дечак морао да напише медведу да би се са Зеленбабом упознао. Читајући, открива се како све оно што нам делује стварно и познато може да постане чудесно; зашто је „дуг зао друг“, шта су Мика и Завиша радили у пећини; како се Мика суочио са страшним водењаком и још хиљаду чаролија...

После читања може да се одреди простор и време у којима започиње и завршава се роман „Зеленбабини дарови“. У потпуности се може упознати дечак Мика, главни јунак овог романа. Мика воли да једе ратлук и чита о занимљивим авантурама. У његов живот ће, међутим, ушетати занимљиво биће. У питању је гуштеролики маљутак Завиша, који се одметнуо од других маљутака. Откривање једне велике тајне одвешће Мику и Завишу право пред стару Зеленбабу, која чува решење загонетке за којим Мика и Завиша трагају. Поред Мике и Завише, у роману се појављују и други маљуци, као и Микин највећи непријатељ, поштар Митар. Зашто Мика није типичан јунак бајки? Како се бори са вршњачким насиљем и одвојеношћу од родитеља? Како га са светом народних веровања повезује његова бака?

Спознају се и све особине маљутка Завише. Зашто се он опире заједници и има потребу да одатле утекне? Зашто је поштар гневан на маљутке? Шта је у давној прошлости његове породице условило његов сукоб са Зеленбабом? Како се Завиша нашао у невољи, а како га је Мика спасио?

На који начин Мика и Завиша доспевају у свет фантастичних бића? Открива се и портрет Зеленбабе. На које све задатке (пробе) Зеленбаба шаље Мику? По чему су они слични задацима јунака српских народних бајки? Како је Зеленбаба навукла гнев свог оца? Након читања романа може се описати њена љубав према смртнику и разлог зашто је изопштена из света водених вила. Шта је њена коначна судбина?

Како је Мика савладао свој страх, а Завиша свој гнев према братству маљутака? На који начин је њихов поход у фантастични свет „поправио” проблеме ликова у стварном свету? Након читања, може се направити листа фантастичних бића која се јављају у овом делу.

Сигурно ће ти се допасти овај роман, а онда следи нова препорука: прочитај књигу „Тајна немуштог језика“, наставак романа „Зеленбабини дарови“. У наставку ћеш пратити даље Микине авантуре у свету чудеса.

ПРЕМА ОБЛИКУ: проза

ПРЕМА АУТОРУ: ауторска књижевност

КЊИЖЕВНИ РОД: епика

КЊИЖЕВНА ВРСТА: дечји роман