СВЕТИ САВА У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
Свети Сава
(Историјска библиотека)
ХИМНА СВЕТОМ САВИ
Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Српске Цркве и школе —
Светитељској глави.
Тамо венци, тамо слава,
Где наш српски пастир Сава.
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.
Цело српство слави славу
Свог свеца Светог Саву.
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
С неба шаље благослов
Свети Отац Сава;
Са свих страна сви Срби,
С мора и Дунава,
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву, српску славу,
Пред престолом Творца!
Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,
Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свог рода,
Српскога народа!
Пет векова Србин је
у ропству чамио,
Светитеља Саве
Име је славио.
Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
НАПОМЕНА: Светосавска химна је најстарија српска химна. Испевана је током 18. века. Написана је на црквенословенском језику у четири строфе. Јавно је изведена 1839. године у Сегедину (Мађарска). Након тога је често извођена у Србији. Први нотни запис оставио је Корнелије Станковић после светосавске прославе у Бечу 1858. године. Он је уобличио и дотерао песму која је била омиљена код Срба.
О СВЕТОМ САВИ
(Википедија)
Свети Сава и ђаво (преузми)
Прочитај и причу: Свети Сава и ђаво (са југа Србије)
Уортачили се били Свети Саво и ђаво. Посадили лук. Кад дошла јесен, запитао Свети Саво ђавола: „Шта оћеш ти да узмеш, оно што је у земљи или оно што је над земљом?” Ђаво одсече перке. Перке му скапају и ту се ђаво извара. После су садили купус. Ђаво вика: пошто се ја једаред извара, сад ћу ја оно што је у земљи. Свети Саво посече купус, а ђаволу остане корен. И ту се ђаво извара. После су садили лозу. Кад је стасало грозје, метули га у кацу. Пита Свети сава ђавола: „Оћеш ли чорбу или густину?” Ђаво рекао: „Јок, ја ћу густину”. Ђаво узме густину и испече ракију. Пробаја Свети Саво ракију и рекао: „Ово је добро за старога човека, а за младога не. Он ће од ње да узбесни”.
Свети Сава и нераднa женa (преузми)
Свети Сава и богати Гаван (преузми)
-
Савина пећина
1. Код Милешева, изнад Хисарџика, налази се тешко приступачна Савина пећина. Ту је и један извор чудотворне воде, која се пред грешником или свађалицом укрива. Пред пећином је у камену остала Савина столица.
2. ПЕЋИНА СВЕТОГА САВЕ - Налази се код Студенице. „У њој показују са северне стране постељу од камена, на којој је спавао Свети Сава и како се на томе камену познају ребра Свечева”.
- Пећина (Википедија)
-
Савин лакат
1. Кад је Свети Сава пошао из Милешева по Херцеговини дође до једне повеће стене између Пријепоља и Пљеваља, па се ту заустави и наслони се лактом на њу, да се мало одмори. Кад је пошао даље, на оном месту, где се био наслонио, остало је удубљење, у коме се јасно распознаје лакат. Ту стену народ зове Савин лакат.
2. Други Савин лакат је на окуци ниже Коњица у Херцеговини, на Језерима. Ту бију три чесме, које народ зове Савине чесме.
◊ ◊ ◊ ◊ ◊
ЛЕГЕНДА - предање о неком историјском или митолошком догађају, у коме је истина (ако је уопште има) заклоњена фантазијом. Прво су се појавиле у облику религиозних поучних прича о животу светаца, а касније се појављују и легенде о историјским личностима.
Легенда (Википедија)
Свети Сава и два супарника
Заузео сељак сељаку комад земље, а оштећени дошао Светом Сави на жалбу. Кад је Свети Сава чуо и разумео жалбу, позове отмичара и посаветује га да на леп начин врати заузету земљу свом суседу и да се помире, па да живе као рођена браћа. Кад овај никако није хтео на то да пристане, онда га Свети Сава одведе у један плодни крај земље, па му рече: „Кад хоћеш да имаш што више земље, онда ево ти: иди, и колико год будеш данас опколио земље у овом пустом плодном крају, толико ће твоје бити; само пази добро да на заласку сунца будеш тачно на овом месту одакле полазиш, иначе на теби главе неће бити”.
И запе отимач и грабљивац. Запе да трчи око лепог имања из петних жила. Те хајде да опколи и ову лепу ливаду, па и овај велики гај, па и овај воћњак, па и онај виноград, па ову њиву, па онај пашњак, па ово, па оно… И тако је сиромах, без душе, трчао гладан и жедан, без одмора, цели дуги летњи дан. Сунце је већ почело за брда да залази, а он је, бедник, још опкољивао травокосне макве и густе јелаке. А кад је већ био близу места одакле је пошао, сунце је већ било зашло. Од великог умора, он је пао и издахнуо, не дошавши до белеге одакле је потрчао.