БОСИЉАК - Павле Софрић Нишевљанин

Павле Софрић Нишевљанин

(1857-1925)

• Рођен је у Сент-Андреји, у данашњој Мађарској, а умро је у Београду. Потиче из угледне породице. Био је професор гимназија у Лозници, Ваљеву, Шапцу, Нишу и Београду. Предавао је општу и националну историју и географију, а понекад и немачки језик. Најважније у вези са њим је из времена док је радио у Нишу. Одатле му је вероватно и надимак што представља својеврсни знак захвалности овом граду.
• Био је први библиотекар у Нишу.
• Књиге је штампао о свом трошку и делио их је пријатељима и ђацима.
• Врло мало се укључивао у политику, готово нимало.
• Анонимност је за њега била изузетно важна.
• Ђаци су га баш волели. Био је занимљив, ишли су стално у природу и бавили се спортом.
• Нажалост, већина тог доба није га разумела. Радио је до краја живота јер није хтео да иде у пензију. Сматрао је да би га тада држава плаћала забадава.
• Вративши се из избеглиштва, схвата да нема никакву сатисфакцију и умире усамљен, у крајњој беди, умно и физички болестан.
• Историчар по струци, а етнолог по раду. Највише је трагао за народним коренима.
• Његово најважније дело је књига „Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба”. Ово дело је штампано 1912. године, већ погађаш, о ауторовом трошку. У књизи помиње око 150 биљака по угледу на француског аутора из тог времена.

РУЖА - роса, руса, ђул. – Ружа „краљица цвећа”, постала је облагорођивањем од шипка, дивље руже. Види чланак о шипку.  Стари Семићани и Египћани не знађаху за њу, и тек се преко Аријанаца упознаху њоме. Хомирово доба још не зна да гаји цвеће, па зато и нема облагорођене руже. У Јевропи Македонија и Тракија се истичу као прве земље где се гајила ружа. У Тракији је Родопа планина, а то име значи ружичну планину. Одавде је неговање руже прешло у Стару Грчку, па се преко Рима распрострло по осталој Јевропи. То се очито види по томе што је латинско име роса постало опште. Само пак латинско име роса постало је од грчког имена родон што значи црвено. Стари Грци и Римљани веома су радо гајили ружу и они су је у миту и у песми први прославили. По једноме миту ружа је постала од крви Венерине кад је ова једном своју ногу повредила. ———

У хришћанској символици ружа значи љубав и зато је била посвећена Богородици, матери љубави и милосрђа. А пошто је ђаво љути противник сваке љубави и милосрђа, то је он неминовно морао мрзети ружу. Из овог разлога бесом гоњени (умоболни) лечише се мирисањем руже. Ружа по црвеној својој боји доноси се у везу и с Христовом крвљу. Из ове ничу руже, па и из крви великомученика. Понекад се Богородица представља као ружични џбун, а Христос на њему као ружа. Ева као невина представља се белом ружом, а пошто је пала у грех, црвеном. Св. Василије Велики вели да је ружа у први мах била без трња, али све грешнијем човечанству постаје све трновитијом.

Данас се ружа гаји по свој северној полутини наше земље, од вечитог снега па до жарких пустиња, и сваки велики народ има своју особиту врсту руже, коју врсту је сам својом културом подигао. И као што је Јевропа прва у културноме погледу, исто је она тако прва и у култури руже. Јер ружине красоте се нигде нису толико развиле  колико у ружичањацима Јевропе. И сам раскошни Исток набавља одавде своје руже за своје баснословне палате и градине. И тако је историја руже дубоко уткана у историју образовања човечанства.

И код нас Срба је ружа од вајкадањих времена видну улогу играла. Једна наша легенда вели да се Бог једном веома разгњевио на једног ђавола и да је наредио једном свом анђелу да га ухвати и доведе. Али анђео не могаде ухватити ђавола, јер је овај бржи био. Зато бог заповеди анђелу да кад опет повија ђавола, да отвори пред њим ружино грање у коме ће се ђаво заплести па ће га тако моћи ухватити и довести. Анђео тако и учини, ухвати ђавола и доведе га Богу. Сад ђаво ружу прокуне да буде толико трновита да је се нико не дотакне. А Бог је опет благослови да носи најлепши цвет. И како рекоше Бог и ђаво, тако и остане на сва времена. У околини Ниша прича народ како је у први мах било само белих ружа. Али једном једна девојка приђе ружи да је убере и од њене девичанске крви бела ружа постане црвеном. Од тога времена по тамошњом веровању има и црвених ружа. И тако наш народ не замера ружи што има бодље већ баш напротив, правда њене бодље тиме што их сматра за потребне да би могла свој прекрасни цвет бранити. Дакле, где је руже, ту може бити и бодља.———- Ружа игра улогу и у митологији неба. У једној нашој народној приповеци „Златна ружа”, значи вечерње небо, а у другој једној приповеци „ружица-град” означава то исто. Али је најлепша ружина примена у митологији неба у народној приповеци „Маћеха и пасторка”.

Ако желиш, прочитај приповетку „Маћеха и пасторка” (Викизворник)

Стил и језик овог дела су свакако занимљиви посматрани из данашњег угла, а од посебног је значаја за бројна истраживања начин на који је аутор приступио свом делу.

Сигурно знаш шта је босиљак и да је његова примена и данас велика. Мислим да ће ти бити интересантно шта је у вези са њим записао Нишевљанин.

(кликни на слику)

ОБИЧАЈИ У ВЕЗИ СА БОСИЉКОМ

• Од босиљка се новорођенчету прави крст на челу, а одсечени прамен дечије косице чува се уплетен у босиљак.
• Тканиница којом се опасује млада при удаји кити се босиљком на три места.
• У неким крајевима постојала је капа, такозвани смиљевац, која се плела од смиља и босиљка (веома је честа веза ове две биљке), а коју је млада морала да носи четрдесет дана по венчању.
• Срби босиљак сматрају божјим цветом, па се одомаћио обичај да се у баштама прво сеје босиљак, па тек потом друго биље.
• У време харања куге и других заразних болести, на софри је морало бити босиљка.
• Приликом орања волови и јарам китили су се босиљком.
• На Божић и на крсну славу босиљком се ките извори.
• Њиме се ките иконе.
• Босиљком се кади обична вода за пиће, а много је значајнији обред свећења водице. Наиме, на Богојављање се у воду, која се јутром доноси с извора, ставља гранчица сувог босиљка. Ова водица се чува и касније у многим приликама користи за свећење.
• Гранчица босиљка се користи за умивање, за купање породиља, новорођенчади, слабих и болесних.
• На Ускрс су се овом водом обредно умивала сва деца у кући, да буду здрава и јака.
• На Ђурђевдан су чобани квасили и кадили овце богојављенском водицом, а ловци прали руке ради доброг улова.
• Многи обичаји везани су за култ мртвих. Кад неко издахне, у руке му се ставља струк босиљка.
• На гробље, на одар носи се босиљак.
• О Духовима се гранчицама ките крстаче, а на Задушнице је обавезан на софри.

ЛЕГЕНДЕ О БОСИЉКУ

• У рају има највише босиљка, те да у доброг човека душа на босиљак мирише.
• Босиљак је божји цвет. Најпре у башти треба посадити босиљак, па онда остало цвеће. Према српским легендама, овај цвет је поникао на гробу цара Уроша. Једна легенда каже да Богородица најрадије мирише тај цвет.

Важно је у вези са овим текстовима да се подсетиш начина изражавања. Наравно, јасно ти је да је овде реч о описивању или дескрипцији, а унутар њега препознаје се:

• техничко описивање
• сугестивно описивање

Размисли о дефиницији ових начина изражавања.

ДОМАЋИ ЗАДАТАК: Проучи у ком си хороскопском знаку према словенској митологији, а онда о том хороскопском знаку напиши два краћа текста у својој свесци за домаћи рад: технички и сугестивни опис.