---

Утопио се поп што није руку дао

---

И неке друге

---

Еро и кадија

Чувао Еро кадијина говеда, па имао и своју једну краву, те ишла с кадијиним говедима. Једанпут се догоди те се пободе кадијина крава с Ерином, па Ерина крава убоде кадијину на мјесту. Онда Еро брже-боље отрчи кадији: „Честити ефендија, твоја крава убола моју краву!” „Па ко је крив, море! Је ли је ко наћерао?”, пита кадија. „Није нико”, одговара Еро, „него се поболе саме!” „Е, вала море, марви нема суда!” Онда Еро: „Ама чујеш ли ти, ефендија, што ја кажем: моја крава убола твоју краву!” „А, а, море! Стани док погледам у ћитап”, рече кадија, па сегне руком да довати ћитап, а Еро те за руку: „Нећеш, Бог и Божја вјера! Кад нијеси гледао мојој крави у ћитап, е вала нећеш ни својој!”

Паметнији попушта

Дотерао Ера магарца на пијац да прода. Један купац прилази, па да би испробао снагу магарца, ухвати за реп и снажно повуче себи тако да се магарац заведе натраг.

- Слаб ти је овај магарац. Еро, видиш, много попушта.

На то ће Ера:

- Паметнији увек попушта!

И окрете се другој муштерији.

Ера и ђаци

После више година сишао Ера поново у чаршију и прошао поред гимназије кад су ђаци поврвели на ручак.

Ера стаде, прекрсти се и рече:

- Ја валим те Боже, ђе ова ђеца никако не старе! Прије двадесет година прођох овуда, а они, сви бијеху исто овако млади као и сад.

Насрадин добио пешкеш

Дошао неки сељак, па донео Насрадин-хоџи зеца на пешкеш. Он га прими, захвали се, уведе сељака у кућу, почасти га, и задржа на конак. Кад после недељу дана исти сељак опет дође, Насрадин-хоџа га лепо прими и почасти. Не прође неколико дана, а Насрадин-хоџи дођоше опет неки гости. Пошто му беху непознати, запита их; „А ко сте ви, добри људи?” Они му рекоше да су рођаци онога сељака који му је донео зеца. Насрадин-хоџа не може на ино, већ и њих почасти. Не прође неко време, а ето ти опет неких људи.  Запита их Насрадин-хоџа; „Ко сте ви, добри људи?” а они рекоше: „Ми смо комшије онога човека који ти је донео зеца”. Почеше се Насрадин-хоџа, па им вели; „Е па лепо, мило ми је што сте дошли. Седите!” Те почасти и њих. После неколико дана ето ти пуна кућа људи. Тад је Насрадин-хоџи било већ и сувише, па их запита: „А ко сте ви, добри људи?” Они му рекоше: „Ми смо сељаци онога човека који ти је донео зеца на пешкеш”. — „Е, добро ми дошли!” – рече Насрадин-хоџа. „Седите!” Затим оде и донесе пуну чинију воде и кашике, па метне пред њих на сто. „А што је то, хоџа?”, запиташе гости. А Насрадин-хоџа им рече: „Е, знате, то је вода од оне воде која је остала од чорбе онога зеца што ми га је ваш сељак донео на пешкеш!”

Хоџа се боји за крчаг

Кад год је Насрадин хоџа слао ђака по воду увек би га најпре истукао, па му тек онда дао крчаг у руке и послао га по воду. Чудно било то људима, па ће га напослетку један пријатељ једнога дана запитати: А зашто тако радиш, ефендија? Најпре истучеш ђака, па му тек онда даш крчаг у руке? – Бијем га зато да ми не разбије крчаг. Јер кад га већ разбије, која ми је фајда да га онда бијем?!

---

Добро хвала

Састану се двојица сиромаха, два главна пријатеља, који се нијесу задуго виђели. Пошто се најприје за здравље упитају, упиташе један другога:

- Како ми сад животариш?

- Добро, одговара други. Што имам пара – све ми је у житу, што имам жита – све ми је у брашну, што имам брашна – све ми је у хљебу, а што имам хљеба – све ми је у трбуху.

Добро је кад и жену послушати

Отиде једном некакав чивчија код свог аге, па му није имао шта друго да понесе на пешкеш, него само један пар пилади. Кад дође до аге, поклони му се по обичају и у руку пољуби, а ага тек што га види где носи пар пилади рече: Еј, валај, рајо, како си? – Добро, у твоје здравље, мој лепи ага! – одговори му чивчија. – А јеси ли, болан, још што донио него то двоје згурене пилади? – Богме, ага, нисам, него да ти право кажем, хоћах понети и мало масла, па ми, да опростиш, жена не даде, говорећи ми да немамо у кући но нешто мало. Ага се поглади по бради, па рече: Валај, ко жену слуша, он је гори од жене, и зато не ваља жену никад слушати.

Након неколико дана опет дође чивчија некаквим послом до аге и понесе му мало масла. Ага га упита: Јеси ли ми, болан, још што донио него ови филџан масла? – Не, ага мој, него да ти право кажем: даваше ми јутрос, да опростиш, моја жена један добар пар кокоши и десет пута рече ми: „На, понеси ово нашем добром аги”, а ја, како ми ти оно рече скоро, не хтедох жену послушати.

На то му ага рече: Добро је кад-и-кад и жену послушати!

Клин-чорба

Приповиједају да је дошао солдат баби у кућу и искао да му да штогод за јело, а она му казала да нема ништа у кући за јело. Онда солдат рече: А ти ми дај барем тигањ и мало воде да начиним клин-чорбу. Баба му то да, а он узме тигањ и метне у њега гвозден клин, па налије воде и метне на ватру. Кад се вода угрије, а он заиште од бабе мало соли, и баба му да, те је посоли. Кад вода узаври, а он заиште мало брашна; баба му да и то: само да види од чуда како ће то бити клин-чорба, те саспе у ону воду и замете; потом заиште једно јаје, те и њега разбије у онај скроб; онда заиште још мало масти, те оно замасти; па онда скине с ватре и клин извади напоље, а клин-чорбу изједе.

Крепао котао

Измисли један прости сељанин, како би преварио неког каматника трговца у вароши, који му је доста кривице урадио, и пође један дан у трговца молећи га: „Господару, молим те, узајми ми котао ракијнски, да нешто ракије испечем, а до данашњега дана донијећу ти га и добити на њ талијер”. Слакоми се трговац и узајми му котао, а сељанин седми дан пође трговцу и однесе један преко мјере мали котлић ракијнски говорећи: „Знаш шта је, господару?” „Шта?”, запита трговац. „Богме се окотио твој котао”, одговори сељанин, „и ево сам ти ждријебе од њега донио, јер је у мене ждријебан и дошао, а ја твојега нећу”. „Браво! Браво!”, одговори трговац. „По томе се види да си човјек поштен, фала ти!” „Него, молим те, господару”, придода сељанин, „нека још који дан у мене поштоји котао, јер га онако болесна не могу справити”. „Добро”, одговори му трговац. Послије дешетак дана дотрчи уплашен сељанин к трговцу, па му рече: „Господару, не знаш несреће?” „Које?”, запита трговац. „Крепао котао”. „Како крепао, ничији сине!?”, продере се трговац. „Како може котао крепати?” „Ето како”, прихвати сељанин, „штогођ се коти, ваља и да крепа”. И на овај начин, кад трговац потјера сељанина на суд, сељанин и у суду добије разлог, и узме велики котао за мали.

Пустио бих ја њега, али неће он мене

Некакав Турчин сврне с пута у поток да се напије воде, па га ухвати хајдук, а он онда, дозвавши свога друга који је био остао на путу, каже му:

- Ходи, ухватио сам хајдука!

Друг му одговори:

- Кад си га ухватио, а ти га поведи амо.

Онда му он каже:

- Али неће да иде.

Кад му друг на то рече:

- Ако неће да иде, а ти га пусти.

А он му одговари:

- Пустио бих ја њега, али неће он мене!

Тамни вилајет

Приповједа се како је некакав цар, дошавши с војском на крај свијета, пошао у тамни вилајет, гђе се никад ништа не види. Не знајући како ће се натраг вратити, оставе онђе ждребад од кобила да би их кобиле из оне помрчине извеле. Кад су ушли у тамни вилајет и ишли по њему, све су по ногама осјећали некако оситно камење, и из мрака нешто повиче: – Ко овог камења понесе – кајаће се, а ко не понесе – кајаће се!

Гђекоји помисли: Кад ћу се кајати, зашто да га носим?

А гђекоји: Дај барем један да понесем.

Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење. Онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели што нијесу више.

---

Ко жели, може прочитати и друге шаљиве народне приче:

Википедија

---

ОДЛИКЕ ШАЉИВИХ НАРОДНИХ ПРИЧА

-        Врста народне приповетке

-        Главне карактеристике: хумор и дијалог

-        Поучне

-        Суд о људима и њиховим манама и средини

-        Исмевање људских слабости и мана: незнање, глупост, пакост, похлепа…

-        Најпознатији ликови: Ера, Насрадин-хоџа, Ћоса…

---