ЗЕЧЕВИ НИСУ НАЈСТРАШЉИВИЈИ - народна прича о животињама
За почетак, подсети се шта је књижевност, поделе књижевности према аутору, облику (форми) и према књижевним родовима, а онда подели народну прозу.
Зечеви нису најстрашљивији
Дело је увелико прочитано 
Остаје да протумачимо значење неких мање познатих и непознатих речи:
- УКОР – оштра замерка због неког рђавог поступка;
- ПОТЕЋИ – почети тећи, али овде: потрчати, пожурити;
- ЈЕДНАК – овде: одмах;
- ПРЕША – прека потреба, велика журба, невоља;
- ПОКЛАДЕ – дан уочи поста, последњи дан кад се једе месо пре поста
Већ знаш да ћемо разговарати о утисцима које је на вас оставила ова прича. Прибележи их. За сваки случај
КЊИЖЕВНИ РОД: епика / епска поезија
КЊИЖЕВНА ВРСТА: народна прича о животињама
ТЕМА ове приче је страх зечева и њихов однос према страху.
ИДЕЈА народног приповедача је да забави своје слушаоце.
ПОРУКЕ:
- У себе се увек мора веровати у себе.
- Поштуј себе и веруј у своје способности.
Размисли о дефиницији народне приче о животињама. Јасно ти је да се у њима говори о животињама, али оне немају изражену поруку као басне.
Шта то значи?
Сети се басни које сте читали у претходним разредима.
Вук и јагње
Једном огладни вук и нигде није могао уловити за себе ручка него се привуче к једној авлији у којој су била затворена јагњад. Али никако није могао да ускочи него их је звао:
– О, јагњићи, моји младунчићи! Тако нам лијепе наше љубави, нека дође један од вас да ми извади једну кост што ми је запала у грло.
Одговоре му јагњад:
– Ми бисмо драге воље да је авлија отворена, него идемо звати чобане да отворе, и они ће ти најбоље и највештије кост извадити.
Корњача и зец
Једном давно, корњача и зец су се препирали око тога ко је од њих бржи. Договорили су се да спор реше трком. И утврдивши стазу, започеше трку.
Зец јурну као метак и извесно време је предњачио. Када је увидео да је далеко одмакао од корњаче, он помисли да би могао сести испод дрвета како би се одморио пре него што настави са трком. И изваливши се, он заспа. Корњача се, упорношћу, мало по мало, без стајања полако приближавала циљу. Престиже зеца и прође кроз циљ као неприкосновени шампион.
Када се зец пробудио, потрчао је према циљу, али било је касно, схватио је да је поражен.
Лав и бик
Стар лав сретне млада и јака бика, и не уздајући се јавним сраженијем победити га, приступи к њему крошко и, пријатељски поздравивши га, каже му да је зготовио велику част, и молига да му у гости дође. Бик, више из љубопитства него ли части ради, пође да види каква је лавска част. А кад дође на лавов стан, не видећи ту нити какво приуготовљеније нити ватре на огњишту, подозре| навјет, и види да му се о кожи ради. Покаже лаву своје рогове, пак се врати и без „Остај збогом”. „Та причекај, пријатељу, oди, поседи мало, сад ће част бити готова!” „Начаст ти твоја част; части се с ким си се и досад частио”, одговори паметни бик, пак oде својим путем.
Наравоученије
Све овој подобне басне уче нас предострожности и чувању. Правда, није лепо да је човек без узрока и преко разлога нити подозритељан нити неувјеритељан, но с онима које познаје. А оне које не познаје, не мислећи о њима никакво зло, дозвољено је не наглити се, но чекати за моћи по њиховом поступку и начину живљења о њима судити. Добронараван и правосердечан човек ласно верује, али се ласно и превари, пак ако је у маленој вешти, нек иде. Боље се кадгод и преварити него за сваку безделицу и багателу подозреније имати. Кад се обаче до чести или какове нибуд важне вешти тиче, нико паметан неће другому за зло примити што се ласно у што не упушта док здраво не расуди и све окресности посла добро не позна. Никада се поштен човек не срди што други истражују да га добро познаду, јер он добро зна да колико га боље сазнаду, толико ће га више љубити и почитовати. А мало добар човек колико више може крије своје трагове, добро знајући да је пропао како га сазнаду. Колико се замршенији и потајенији један посао види, толико више ваља стајати на опазу. Пакостан, кад о највећој пакости мисли, онда најмајсторскије измишљава речи. Зато излишни комплименти, ласкателства, церемоније, необична похваљивања и улагивања пред паметним људма никад нису што добро значила. „Chi mi lusinga piu di quel che suole, о m ha inganato, о inganar mi vuole”, весма разумно веле Талијанци: „Ко ме год ласка више него обично, или ме је преварио, или ме преварити хоће”. Зато ове басне бик врло се паметно влада. Зове га лав на част: иде да види, јер га се не боји. Не види то на што је зват: — неће више ништа да зна.
(преузето са Викизворника)
Можеш ли сад уочити сличности и разлике између прича о животињама и басни?
ПРИЧЕ О ЖИВОТИЊАМА
- Развијене народне приче чији су носиоци радње животиње.
- Углавном говоре о путовању животиња.
- Животиња започиње путовање, а касније јој се придружују и друге животиње.
- У неким причама се животиње на крају посвађају међусобно, а у неким долазе у напуштену кућу или пећину да преспавају. Из сна их буде домаћини, почиње борба из које као победници излазе удружене животиње.
- Притом свака животиња показује своју најизражајнију особину.
Прочитај још неку народну причу о животињама и размисли
Међед, свиња и лисица
Удруже се међед, свиња и лисица, па се договоре да ору земљу и да сију пшеницу, да се ране. Запитају једно другога, шта ће које радити, и како ће сјеме наћи. Свиња рече: „Ја ћу провалити кош, и украшћу сјеме; и ја ћу мојом сурлом узорати”. Међед рече: „Ја ћу посијати”. А лисица рече: „Ја ћу мојим репом подрљати”. Узораше, посијаше. Дође жетва. Сташе се разговарати, како ће пожети. Свиња рече: „Ја ћу жети”. Међед рече: „Ја ћу снопље везати”. Лисица рече: „Ја ћу класје купити”. Пожеше и снопље повезаше. Сад се сташе договарати како ће да вршу. Свиња рече: „Ја ћу гувно начинити”. Међед рече: „Ја ћу снопље снијети, и ја ћу и вријећи”. Свиња рече: „Ја ћу претресати и раставићу сламу од пшенице”. Лисица рече: „Ја ћу мојим репом трнити пљеву са пшенице”. Свиња рече: „Ја ћу овијати”. А међед рече: „Ја ћу жито раздијелити”. Овргоше. Међед жито подијели; али га не подијели право: зашто га свиња замоли, те јој даде само сламу, а пшеницу сву узе сâм, лисици не даде ништа. Расрди се лисица, па отиде на тужбу и каза им да ће им довести једнога царског човека, који ће жито право раздијелити. Уплаше се свиња и међед, па рече међед свињи: „Закопај се ти, свињо, у сламу, а ја ћу се попети на ову крушку”. Закопа се свиња у сламу, а међед се попе на крушку. Лисица отиде, те нађе мачку, па је позва у друштво да иду на гувно да ватају мише. Знајући мачка да на гувну има доста миша, пође радо; па сад изнад пута, сад испод пута, трчи за птицама. Опази је међед с крушке по издалека, па каже свињи: „Зло, свињо, ето лисице ђе води страшнога бумбашира: огрнуо ћурак од куне, па и крилате тице вата око пута”. У том се мачка украде међеду из очију, па кроз траву дође на гувно и, тражећи миша, стане шушкати по слами. Свиња подигне главу да види шта је, а мачка помисли од њезине сурле да је миш, па скочи, те свињу шапама за нос. Свиња се уплаши, па рукне и скочи, те нада у поток, а мачка се препадне од свиње, па нада уз крушку, а међед помисли да је она већ свињу удавила, па иде сад на њега, па од страха падне с крушке на земљу, те се разбије и цркне, а лисици остане све жито и слама.
Побијеђени вук
Пошао мачак на ћабу, па га срете пијевац и пита га: „Гдје то идеш?” „Хоћу на ћабу”. „И ја ћу с тобом”. „Па хајде”. Па отале пођу и срете их ован, па их упита: „Гдје ћете то?” „Хоћемо на ћабу”. „И ја ћу с вама”. „Па хајде”. Идући даље срету магарца, па их он запита: „Гдје ћете то?” „Хоћемо на ћабу”. „И ја ћу с вама”. „Хајде”. Пођу мало док сретну међеда; онда их он упита: „Гдје ћете то?” „Хоћемо на ћабу”. „И ја ћу с вама”. „Хајде”. Онда пођу сви заједно, па нађу пећину и рекну: „Овдје да ноћимо”. И тако заноћише у тој пећини и наложише ватру. Онда веле: „Гдје ће које спавати?” Мачак рече: „Ја ћу овдје крај огњишта”. А пијевац рече: „Ја ћу се попети овдје горе на ови камен”. Ован рече: „Ја ћу овдје у ови један буџак”. А магарац рече: „Ја ћу у ови други буџак”. А међед рече: „Ја ћу овдје баш насред пећине”.
Тако полегоше и заспаше.
А вуци наљегну једнијем брдом, док завика они један млади: „Рекао бих да неко има на конаку у овој нашој пећини”, а они му други вуци реку: „Хајде отиди часом па види”.
Онда се одвоји они млади вук па дође пред пећину и опази ватру гдје се сјаји, па пухне да види има ли ко у пећини, а мачак се препане па скочи те га ухвати за нос, а ован се залети па га бубне у леђа, а магарац дочека чивтима у трбух, а међед скочи те га удари штапом за врат, па му згули читаву парницу, а ороза стане кокотање, те црни вук једва утече. Кад доше тамо, питају га остали вукови: „Шта је, болан, што се забави?” А он им рече: „Прођ’ се, био јадан, да ти је видјети једнога што ме ухвати за нос! А другог бијела су двије цјепанице што ме удари по леђима, а трећи бијел удари ме су два маља гвоздена, а четврти медаст удари ме нечим по врату, па ми згули парницу низа сва леђа, а пети све виче: до мене га! до мене га! Да ме они ухвати, чини ми се не би се жив куртарисао”.
Мачкова женидба
Негдје у старом времену један мачак стасао за женидбу, па пође од куће да тражи жену. У путу идући срете лисицу и рече јој: „Добро јутро, лијо!” „Добра ти срећа била”, одговори лисица, па га запита: „А куд си кренуо, мало?” „Ја, лијо, да се женим. Α ти, куд си кренула?” „Ја, мало, да се удајем; но најбоље да се узмемо”. Тако и учине. Одоше кући лијиној и ту прво вече законаче. Ујутро лисица, као млада невјеста, устаде по обичају рано, па хајде кроз гору да нађе штогод своме мужу, мачку, за јело. У путу наиђе на три дјелаџије, гдје деле месо, па ће им рећи: „Ти, хитри вуче, ти велики међеде и ти ваљани вепре, све вас молим да ми, сиротици, удијелите мало од тог меса, јер сам стекла са срећом мужа, па ми нема што бацити на брке”. Они јој рекну: „Доведи, лијо, тога мужа, да га видимо”. Лисица пође по мужа, а они се почну разговарати међу собом: „Може бити да је тο каква сила, но боље би било да се гдје сакријемо”. Тако и учине: вепар се сакрије са крљом у шушкар, вук у шибљак, а међед се испне на јелу. Кад лисица дође до мачка, рече му: „Хајде за мном, па кад дођемо до вука, међеда и вепра, ти се накостријеши, а поскочи као хитри вјеверац, нек се мало препадну од тебе”. Кад дођу близу њих, опазе га сви, па се зачуде какав је, како се накостријешио, како помамно скаче. У то вепар из шушња мало подигне главу да га боље види, али му се натаче лист на око, те вепар, хотећи уклонити га, почне шушкарити. То опази мачак, па помисли да је миш, па скочи, те њега канџама за очи. Вепар, мало манит, утече на једну страну, а мачак, преплашен, на другу. Вепар у бјежању повиче вука: „Бјеж’, вуче, видиш ли да погибосмо!” Вепар и вук нагну бјежати, а мачак од страха уз јелу. Кад га опази међед, помисли да ће сада на њега, па од страха паде под јелу сав у комаде; а лисица и мачак остану здраво и весело, једући туђи плијен.
И запамти: