Иво Андрић

(1892 – 1975)

• Један од најзначајнијих српских писаца.
• Писао је песме, приповетке, романе и есеје.
• Једини наш писац добитник Нобелове награде (1961)
• Најпознатији романи: На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и Проклета авлија.
• Аутор бројних приповедака.
• Писац многих записа о различитим животним, научним и уметничким темама; објављени у књизи Знакови.

∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩

Једна од омиљених тема – МОСТОВИ (приповетка Мост на Жепи, роман На Дрини ћуприја, лирски запис Мостови).

∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩

• Разлози стварања мостова
• Смисао и значај мостова
• Мостови – трајно дело људског стваралаштва

По његовом мишљењу, ништа није важније од мостова. „они су важнији од кућа, светији од храмова”.

ОДЛОМАК

КОМПОЗИЦИОНИ ПЛАН ЛИРСКОГ ЗАПИСА

1.            Вредност мостова

• Важнији од кућа, светији од храмова

2.            Врсте мостова

• камени
• железни
• дрвени
• мали

3.            Мостови који се памте

• мостови у Сарајеву
• каменити мостови у Шпанији
• дрвени мостови у Швајцарској
• фантастични мостови у Турској
• римски мостови у јужној Италији

4.            Смисао мостова

• људска тежња за спајањем, мирењем и љубављу

∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩

ЛИРСКИ ЗАПИС – Пишчева размишљања изложена у првом лицу; без радње и јунака, без приповедања; лично и субјективно извире из сваке речи што је типична одлика лирике.

∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩     ∩    

Иво Андрић је волео мостове. То ти је јасно. Највећу вредност мостова у спајању народа с једне и друге обале реке. Међутим, вода је некада представљала растанак заувек. О томе пише у свом роману „На Дрини ћуприја” када описује сву тежину највећег турског зулума – данак у крви:

Већ је шеста година прошла од последњег купљења овог данка у крви, зато је овог пута избор био лак и богат; без тешкоћа је нађен потребан број здраве, бистре и наочите мушке деце између десете и петнаесте године … Изабрани дечаци отпремани су на малим босанским коњима, у дугој поворци даље. На коњу су била два плетена сепета, као за воће, са сваке стране по један, а у сваки сепет стављен је по један дечак и са њим мали завежљај и колут пите, последње што носи из очинске куће. Из тих сепета, који су се једномерно клатили и шкрипали, вирила су свежа и преплашена лица уграбљених дечака…

Нарочито су упорне и незадржљиве биле мајке. Оне су јуриле, газећи жустро… и обневиделе од плача налетале право на сухаријске бичеве и на сваки ударац бича одговарале безумним питањем: „Куда ми га водите? Куд ми га водите?”

Али пут је дуг, земља тврда, тело слабо, а Османлије моћне и немилосрдне… Овде, на вишеградској скели, морале су да застану и најупорније, јер их на скелу нису примали а преко воде се није могло. Ту су могле мирно да седе на обали и плачу, јер их нико више није гонио. Ту су чекале као окамењене и неосетљиве за глад, жеђ и студен, све док не би на другој обали реке још једном угледале отегнуту поворку коња и коњаника како замичу ка Добруну, и у њој још једном наслутиле рођено дете које им гине из очију.