ПРИЧЕ ИЗ ГЛАВЕ - Владислава Војновић

       Први час су имали српски. Спасенија је била особа која обожава да на часу не слуша шта се ради, него да се некако другачије забавља. Нпр. да пише цедуљице. Написала је: Имаш ли ти симпатију?, и добацила Анастасу. Он је написао нешто и добацио њој. Размотала је папирић и видела: Зини да ти кажем! Спасенија је, наравно, зинула. Колико год је могла.

–      Спасенија, затвори уста! – опоменула је српкиња и почела да чита:

Вино пије Краљевићу Марко

са старицом Јевросимом Мајком...

      Деца су била прилично непажљива на часу, жаморила су, гађали се кредама. Само је Анастас пиљио у наставницу. Знам! Српкиња ти је симпатија, а?, бацила је Спасенија још једну цедуљицу Анастасу, али ју је, авај, ухватила баш та српкиња, о којој се радило. Срећом, није је прочитала, него ју је спустила у џеп. Сви су се умирили, а Спасенија се скаменила.

–      Добро, шта ја треба да урадим, па да ви учествујете у овом часу? Спасенија, смири се! Милице, да ли ти слушаш шта ја читам?

–      Слушам... – одговорила је Милица.

–      И шта чујеш? – изнервирала се српкиња.

–      Увек нешто страшно. Моја мама каже да то уопште није за децу. Увек нека крв. одсечене руке, убиства, ишчупани нокти... Бљак – рекла је Милица безобразно.

–      Да ли је и осталима страшно? – српкиња се баш заинтила.

Сви су углас почели да дижу галаму.

–      Дааа! Јесте! Уууу! Страшноооо!

–      А да ли ви гледате хорор филмове? – српкиња није била глупа и многи су се одмах навукли.

–      Дааа! Ајкула, Круг, Врисак...

–      И шта мама каже о томе? – обратила се српкиња Милици.

–      Па, мама не зна да ја то гледам. Иначе ми не би дала.

–      И то ти није страшно?

–      Овај... није, тј. јесте... – покушавала је Милица да се искобеља.

Зачуо се Анастасов тих, али разговетан глас:

–      Хоћете искрено?

Сви су се окренули ка њему, а српкиња га је охрабрила да настави:

–      Наравно.

Анастас као да се мало поколебао.

–      А да ме онда не пошаљете директору или психологу или тако нешто?

–      Обећање – трудила се српкиња да се не насмеје.

–      Ово ваше је, брате, досадно – рекао је Анастас.

Српкиња се ипак насмејала.

–      Није брате, него сестро! Ја сам женско, значи: Ово ваше је, сестро, досадно.

Сви су почели да се смеју, мада више из ругања Анастасу, него из заједништва. Српкиња се усходала по учионици, а Спасенија је само гледала како да јој, док пролази поред ње, увуче руку у џеп и узме своју цедуљицу назад.

–      Добро. Досадно, кажеш. Хм. Било би боље да Краљевић Марко убије Турке моторном тестером, а не ралом и воловима, а? – српкиња као да се наглас питала оно што је мислила.

Никола, који је, заправо, био искрен дечак одмах је одговорио:

–      Уууу, то би било страва!

–      А вино? Је ли вино досадно? Шта да пију? – питала је српкиња даље.

–      Да се дрогирају! – рекао је Алекса, који је увек желео да каже или уради нешто најгоре.

–      Дај, бре, Алекса, не лупетај! – изнервирала се Спасенија.

–      Они пију вино да би се видело да су господа. Прост народ није пио вино у то време. Као што се господа и данас не дрогира, него само бедници и јадници, па на крају умру... – распричала се српкиња.

(...)

Спасенија, и даље опседнута размишљањем како да поврати цедуљицу, одједном се досетила:

–      Имам ја идеју! Да то одглумимо као да је позоришна представа?

Заправо, Спасенији је било важно да се мува око наставнице да би могла да јој завуче руку у џеп. Осталим се идеја уопште није свидела, па су негодовали. Српкиња се није обазирала на то.

–      Добра идеја. Хајде ти, брате Анастасе, изађи пред таблу да будеш Краљевић Марко. А ти, Спасенија, изађи да будеш Јевросима Мајка.

И тако су њих двоје изашли пред таблу и ко бајаги су пили, сипали невидљиво вино у невидљиве чаше, куцали се и тако то. Сви су се смејали, а Спасенија је све време меркала наставничин џеп, нарочито док ова чита:

–      А кад су се напојили вина,

мајка Марку стаде бесједити...

Али, наставница је њој Спасенији подметнула књигу да чита даље, па је акција Џеп морала да буде одложена:

–      ...О мој сине, Краљевићу Марко,

остави се, синко, четовања... – почела је Спасенија мајка.

–      Четовање. Четовање?! – запрепастио се Никола наглас.

–      Да, шта је сад ту чудно? – већ је хтела да се изнервира српкиња.

–      Имали су компјутере? – Никола није могао да се начуди.

–      Како да не! Срби су у средњем веку имали интернет! – укапирала је и српкиња о чему је реч. – Чета,Никола! Чета је војна јединица. Мајка каже Марку да више не ратује, да се остави идења у чету и борбе... Читај, Спасенија, даље! – уздахнула је српкиња.

И Спасенија је наставила као Мајка Јевросима:

–      ...остави се, синко, четовања,

јер зло добра донијети неће,

а старој се досадило мајци

све перући крваве хаљине...

–      Да ли сте разумели? – прекинула ју је сад српкиња сама од себе. – Ако на зло одговоримо злом, ништа неће бити боље – неко вас нападне, ви му одговорите контранападом, па онда он опет нападне вас и тако зло никад неће стати. А мајка стално пере крваве хаљине...

–      А шта, тај Марко не носи панталоне, него хаљине, а? – проговорио је и Алекса.

–      Хаљине нису женске хаљине, него било шта што може да се обуче, тако се некад говорило – објашњавала је српкиња, а Спасенија је наставила да чита прекинувши је јер јој је било досадно да слуша оно што је сваком јасно, ако хоће да му буде јасно.

–      ...већ ти узми рало и волове,

пак ти ори брда и долине,

те сиј, синко, шеницу бјелицу,

те ти рани и мене и себе.

Даље је опет наставила српкиња:

–      То је Марко послушао мајку:

он узима рало и волове,

ал не оре брда и долине,

већ он оре цареве друмове... – а онда је махнула руком Алекси, Николи и Милици да и они дођу пред таблу. Овима није било потребно два пута рећи да устану из клупа у којима су, иначе, били силом натерани да мирно седе. Српкиња је наставила:

–      Отуд иду Турци јаничари,

они носе три товара блага,

па говоре Краљевићу Марку:

–      Море, Марко, не ори друмова! – прочитао је сад Алекса.

–      Море, Турци, не газте орање! – прочитао је Анастас.

–      Море, Марко, не ори друмова! – опет Алекса.

–      Море, Турци, не газте орање! – Анастас.

–      Море... – навалио је Алекса, али га је српкиња, дајући му знак да му не треба више, скоро шљепила по глави:

–      А када се Марку досадило,

диже Марко рало и волове,

те он поби Турке јаничаре...

Е, ту је дошло до опште макљаже. Коју, српкиња, зачудо није спречавала. Разред се ваљао од смеха. Ови пред таблом су се гурали и лушали, чак је и Спасенија помогла, све док српкиња, на крају ипак није стала између њих. То је Спасенија коначно искористила и, као случајно налетевши на њу, извукла јој је из џепа своју цедуљицу. Српкиња је видела о чему је реч, али касно: Спасенија је ставила цедуљицу у уста и – прогутала је!

 

-          ПИЉИТИ – упорно гледати у неког или у нешто

-          АВАЈ – узвик за изражавање бола, патње, очаја, жаљења

-          МЕРКАТИ – гледати, одмеравати, процењивати

-          МАКЉАЖА – туча, ударање, млаћење

Владислава Војновић је рођена 1965. године у Белој Цркви у Банату. Дипломирала је на Факултету драмских уметности у Београду. Данас је позната српска књижевница и сценаристкиња. Њена књижевна дела намењена су и деци и одраслима. Међу тинејџерима посебну популарност стекла је романом Принц од папира, за који је добила награде Раде Обреновић Змајевих дечјих игара и Доситејево перо. По овом роману снимљени су и филм и мини телевизијска серија. Поред тога, објавила је и неколико збирки песама (ПееМеСме, Ловац на гриње). Владислава Војновић живи и ради у Београду.

-       Када прочиташ одломак, размисли о својим утисцима у вези са прочитаним. Да ли те је овај одломак подстакао да прочиташ цео текст Позориште? Зашто? Који лик ти се највише допао? Који те је насмејао? Да ли си у неком од ликова препознала/препознао неког из свог разреда?

-       Да ли су народне песме досадне или су такве само ономе ко неће да се потруди да у њима разуме оно што је старо и другачије? Спреми се да на часу образложиш свој одговор.

-       Да ли делиш утиске о ономе што читаш у школи са укућанима? Да ли ти тај разговор помаже у разумевању књижевних дела? Спреми се да на часу образложиш свој одговор.

-       Да ли ученици лакше запамте народну епску песму када је одглуме или када читају стихове на часу или када читају стихове код куће?  Спреми се да на часу образложиш свој одговор. Да ли је овакав вид учења (читање књижевних дела кроз позоришну представу) забаван? Због чега?

-       Осмисли три поруке, али се потруди да директно буду везане за одломак или делове одломка.