ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ НАРОДА СРПСКОГА - Вук Стефановић Караџић

О животу и делу Вука Караџића свакако доста знаш. Још смо у петом разреду анализирали његово дело о хајдуку Вељку > „Житије ајдук-Вељка Петровића”, а сваки Србин би требало да памти његову изреку о језику:

„Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ: може се међу собом разумијевати и умно сједињавати; не прелива се у други, не пропада”.

Најзначајнији елементи Вуковог рада:

реформатор азбуке
сакупљач народног блага
издавач првог српског речника
зачетник српске књижевне критике
писац историјских списа – историчар
писац биографија српских јунака – биограф
писац о обичајима и начину живота Срба – етнограф и антрополог

- АНТРОПОЛОГИЈА (Википедија)

- ЕТНОГРАФИЈА (Википедија)

Велики је Вуков значај за ове две науке у Србији. Писао је о физичким особинама тела не заборављајући народну терминологију у вези са телом, од главе до пете. Тумачио је везу између природе и људи. Интересовале су га многе теме везане за живот српског народа: исхрана, начин живота, хигијена, болести, погребни обичаји…

Више о Вуку Стефановићу Караџићу – Википедија

ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ НАРОДА СРПСКОГА

(одломак)

„Живот и обичаји народа српскога” – описао их је и за штампу припремио Вук Караџић. Дело је објављено у Бечу 1867. године и подељено је у осам целина:

1. Обичаји о различнијем празницима

2. Обичаји о најзнатнијим људскијем догађајима

3. Вјеровање ствари којијех нема (предања)

4. Постање гдекојијех ствари (предања)

5. Јунаци и коњи њихови (предања)

6. Живот

7. Игре

8. Закон или вјера

Трећу, четврту и пету групу чине ПРЕДАЊА – врста народне (усмене) прозе у којој се објашњава настанак различитих појава. Делују уверљиво, а поготово што на крају имају и доказ. Предања се и данас деле у три групе према првобитној Вуковој подели:

„Вјеровања у ствари којијех нема” > митолошка (демонолошка) предања − о веровању у постојање натприродних сила (ђаволи, виле, вештице, вампири…)
„Постање гдјекојих ствари” > етимолошка предања − о пореклу појава у природи и друштву (настанак света, небеских тела, природних појава, биљака, животиња, човекових особина…)
„Јунаци и коњи њихови” > културно-историјска предања − о јунацима, догађајима, настанку назива места…

ЗАДАТАК ЗА ТЕБЕ

МАРКО КРАЉЕВИЋ

Шта знаш о Марку Краљевићу из овог предања што раније није помињано?
Како је Марко дошао до свог коња?
Зашто се верује да је Марко још увек жив?
Када ће се Марко опет појавити?
Шта Марко мисли о јунаштву?

ВИЛА

Замисли виле и опиши их.
Какав је однос вила према људима?
Верујеш ли да виле постоје?

ВЈЕШТИЦА

Замисли вештице и опиши их.
Какав је однос вештица према људима?
Верујеш ли да вештице постоје?

КОРЊАЧА

Како је настала корњача?
Повежи народну пословицу „Добро се добрим враћа” са предањем о корњачи.

ЗА РАДОЗНАЛЕ

ОБИЧАЈИ О РАЗЛИЧНИЈЕМ ПРАЗНИЦИМА

БОЖИЋ

Боље је Божић кужан него јужан; јужну Божићу и пријатељском колачу не ваља се радовати. Уочи Божића, пошто се бадњаци унесу у кућу и наложе на ватру, узме домаћица сламе и квочући (а за њом дјеца пијучући) простре по соби, или по кући, ако нема собе. По том узму неколика ораха и баце по слами. Послије вечере пјевају и веселе се. Кад ујутру устану, најприје отиде једно те донесе воде, али понесе жита те поспе воду (као полази је) кад к њој дође. Том водом умијесе чесницу и налију ручак те приставе. Кад се поодјутри, пошто намире стоку, онда сједу за ручак. Али прије него сједу за ручак, избаце по неколике пушке (тако и ујутру рано кад устану), па се онда скупе сви око софре те се моле Богу (држећи свако по једну воштану свијећу у руци) и мирбожају се, тј. изљубе се сви редом говорећи: „Мир Божји! Ристос се роди, ва истину роди, поклањамо се Ристу и Ристову рожанству”. Потом домаћин покупи све оне свијеће у једну руковет и усади у жито, које стоји на софри у каквој карлици или у чанку (свакојако жито помијешано заједно: у том житу стоје и колачи којекакви), те ондје мало погоре, па их угасе онијем житом. Оно жито дају послије жене кокошима да носе јаја. Кад почну ручати, неки најприје окусе сира, неки печенице, а неки (као по Сријему и по Бачкој) прије свега срчу вареник, али ракије многи не пију први дан због врућице. Око пола ручка устану у славу и ломе колач какогод и о крсном имену, само што нема кољива. На Божић се обично руча с вреће (простре се празна врећа мјесто чаршава или по чаршаву), и софра се не диже (нити се кућа чисти) за три дана. Први дан Божића нико никоме не иде у кућу, осим полажајника. О Божићу се опити и побљувати није никакове срамоте. („Ако сам се опила, Божић ми је дошао”). Од сламе, с којом се на бадњи дан квоче и пијуче, остави домаћица понешто, па кад насађује кокоши, под сваку метне по мало. Оно уже у којему се слама донесе, не раздријеши се, него се само распусти, па се на Божић ујутру пред кућом баци по њему жита, те кокоши зобљу, а домаћица рекне: „Како ми у скупу зобале, тако ми у скупу и носиле!” На некијем мјестима (као по Босни и по Херцеговини) сјачу на Божић, тј. домаћин рано ујутру виче: „Боже и Божићу нашему или нашој (по имену свијем кућанима редом)”.

Приповиједају да је отишао некакав Србин свом бегу у Скочић (ниже Зворника) да иште шенице за чесницу, а бег му казао: „Даћу ти шенице, али ако ћеш једанпут и мени сјакнути”. Србин казао да хоће, па узео шеницу и сјакнуо му на Божић: „Сјај Боже и Божићу и нашему бегу на Скочићу!”

У Рисну се у цркви послије јутрење љубе на Божић ујутру сви један с другијем, и тако се онда помире многи који су дуго времена били у завади. Који се у цркви не изљубе, они се љубе послије пред црквом. Ко има коња, на Божић послије ручка ваља да га пројаше. У Бачкој момчад посједају на коње па по пољу вијају Божић. Гдјекоји кажу да се на Божић не могу вериге угријати. У Грбљу гледају на Божић с које ће им стране пињата наврети, па коме наври од истока, онај се нада срећи оне године. У Боци многи људи пред Божић начине сламницу те с ње као с трпезе једу од бадњега дне до малога Божића. У Дубровнику мијесе за Божић колаче као мјесец, који се о Божићу дају служитељима и кад ко донесе што са села; овакови се колач зове лук. Од божићне сламе гдјекоји носе на њиве да би боље родиле. Гдјекоји ударају рогом од божићнега пецива воћку нероткињу по жилама говорећи: „Ја тебе рогом, а ти мене родом!” Гдјекоји опет узму на Божић сјекиру и замахну као да посијеку воћку нероткињу, а други му ко рече: „Не сијеци, родиће!” и кад се то учини трипута засопце, кажу да ће воћка послије родити. Пепелом с чеснице посипају свилене бубе да их буде доста као и прашака у пепелу. Гдјекоји угљеном од бадњака мажу губаве смокве. До малог Божића говори се, кад се двојица срету на путу или кад који ком дође укућу: „Ристос се роди!” (мјесто добро јутро, помоз’ Бог и добар вече), и одговара се: „Ваистину се роди”.

ОБИЧАЈИ О НАЈЗНАТНИЈИМ ЉУДСКИЈЕМ ДОГАЂАЈИМА

ЖЕНИДБА У СРБИЈИ

У Србији и данас доста пута испросе и доведу дјевојку, а нити је момак видио њу ни она момка, него се родитељи гледају и договарају. Кад отац жени сина, он не гледа толико на дјевојку колико на људе од какових је; нити дјевојка смије казати оцу, или брату, да неће поћи за онога за кога је он даје. Тамо се још не траже новци уз дјевојку, него се за њу дају, нпр. брату чизме или ђечерму, матери какву хаљину, тако сестри и свима осталима понешто, а особито новаца у кућу. У Србији су прије неколико година тако млого искали за дјевојке да се сиромах човек није могао оженити; зато је Црни Ђорђије био издао заповијест да није слободно искати (ни узети) за дјевојку више од једног дуката.

ОТМИЦА

У Србији су се отимале дјевојке до нашега времена. Млада су момчад врло рано ишла у отмицу, и често су нудили један другога: „Ајде, море, да ти отмемо ту или ону дјевојку”. У отмицу се иде с оружјем, какогод на војску. Кадшто отмичари довребају дјевојку код стоке, или кад пође на воду, па је ухвате и одведу; а кадшто ударе на кућу ноћу (као хајдуци), па обију кућу и свежу дјевојачкога оца и браћу, док нађу дјевојку и одведу. Кадшто се побију дјевојачка браћа и рођаци с отмичарима, као што је у Јадру (у селу Клупцима) године 1805. погинуо дјевојчин брат и један отмичар; и дјевојку опет нијесу могли отети. Зато отмичари не смију ласно да ударе на кућу гдје знају да има много рода у дјевојке, а особито гдје је село сложно; јер и сељаци, како стану пушке пуцати и учини се буна, спопадне сваки своју пушку, па трчи у помоћ.

Највише се догоди те отимају дјевојке кад момак запроси дјевојку, па му је не даду; а кадшто је и не просе (кад знаду да је неће дати), него управо отиду и отму, а момак је није ни видио. Дјевојку отимају понајвише момчад која немају родитеља или, ако их имају, а они их не слушају, него се скићу којекуда; а за поштена момка и од поштена рода слабо ће кад отети дјевојку, нити ће такови момак отићи у отмицу. Црни је Ђорђије био забранио отимати дјевојке: издао је заповијест да ће свакога момка за кога отму дјевојку погубити, попа који вјенча отету дјевојку обријати (распопити), кума, дјевера и старог свата шибати, а осталијем отмичарима сваком по 50 батина ударити. Пошто Турци 1813. године обладају Србијом, отмица се опет поврати, али је послије кнез Милош Обреновић, судивши неколицини по закону Карађорђијеву, истријеби сасвијем у подручју својему, а под владом турском јамачно је и сад у обичају.

Ако ти је пажња довољно заголицана, прелистај књигу прича, веровања и обичаја

КРАЉИЧИНА ВРАТА, Вук Караџић

(Српска дечја дигитална библиотека)

П.С. Можда ћеш је и прочитати