КРВАВА БАЈКА - Десанка Максимовић
О Десанки Максимовић (1898 – 1993) и њеном делу смо већ говорили:
- Покошена ливада (пети разред)
- О пореклу (шести разред)
Десанка је била најстарије дете Михаила и Драгиње Максимовић. „Рођена сам у Рабровици (16.5.1898), где је мој отац био учитељ. Али још док сам била беба, пренели су ме у Бранковину. То је, такође, село у ваљевском крају, који је пун шумарака. Било је и река, брзих и лепих. Поред једне такве реке и ја сам расла. Тамо сам са дечацима правила воденице од кукурузовине. Одрасла сам слушајући песме птица, што ми је касније помогло у науци, а и за поезију је било важно”.
У Бранковини је завршила основну школу, а гимназију у Ваљеву. После Првог светског рата уписала је светску књижевност, општу историју и историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Дипломирала је 1923. године. Августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова, али нису имали деце. Годину дана је провела у Паризу као стипендиста француске владе. Прве радне дане проводи у обреновачкој гимназији, а неко време је радила и у учитељској школи у Дубровнику. После прелази у Београд где ради као професор француског језика у Првој женској гимназији (данашња Пета београдска гимназија), а постављена је и за суплента у Трећој женској гимназији у Београду. Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, са којом касније постаје блиска пријатељица. Пензионисала се почетком Другог светског рата, али је враћена на посао 1944. године. Коначно се пензионише 1953. године. Нема града у некадашњој Југославији у који је није пут нанео. Дружила се са бројним књижевницима, а са некима је била и блиска пријатељица: Милош Црњански, Иво Андрић, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и други.
Дописни члан САНУ постала је 17. децембра 1959. године, а њен редовни члан постаје 16. децембра 1965. године.
Једног четвртка, 11. фебруара 1993. године умрла је у својој 95. години. Према сопственој жељи, сахрањена је у вољеној Бранковини.
Једна од њених најпознатијих збирки песама је свакако збирка „Тражим помиловање”. Захваљујући Антологији српске књижевности можеш прочитати песме које се налазе у њој, а сада прочитај песму „Проглас” из ње и покушај да одредиш ко је у њој лирски субјект:
По милости божјој
И благослову светитеља из Раса,
Ја, цар Срба, Грка и Арбанаса,
Земљама које од оцева наследих
И мачем освојих,
Које повезах крвним судовима
Својих војника,
Дајем законик
И нека нема других законика
Осим мојих.
О Десанки и њеном делу писао је и Јован Деретић. Ако те занимају детаљи, преузми одломак из „Кратке историје српске књижевности”.
ПЕСМА
Ратне страхоте главна су тема ове песме. Немци су стрељали од 20. до 23. октобра 1941. становнике Крагујевца, а нису поштедели ни ученике.
Сећаш се да су тада стрељали стотину људи за једног убијеног Немца и педесет за једног рањеног?
О том страшном 21. октобру остао је као неми сведок спомен-парк Шумарице. Музеј у овом парку нема ниједан прозор, а тако је осмишљен као израз протеста против суровости над недужним жртвама.
У том једном дану погинуло је 350 ученика. Споменик одељењу 5/3 стоји као вечни симбол недужног страдања деце.
Десанка је записала:
Било је то једног јутра кад сам најмање очекивала да ћу написати песму, једног типично ратног позадинског јутра. Била сам пошла да видим има ли каквих објава и шта се ради пред мојом бившом школом, Првом женском гимназијом, одакле сам почетком рата пензионисањем уклоњена. У садашњој Улици Лоле Рибара, недалеко од моје куће, зауставио ме непознат, стар човек, пре сељак него грађанин, и рекао усплахирено, без икаква увода или поздрава:
- Знате ли шта се догодило у Крагујевцу?
- Ваљда каква хапшења, вешања?
Не помињући масовна стрељања одраслих, старац ми је саопштио како су Немци упали у гимназију и са часова одвели неколико разреда на стрељање. Затим се брзо удаљио не рекавши ми ни збогом, као да је изишао из једне собе у другу и као да ће се за који час вратити. И, што је врло чудновато, и мени је било природно што ме није поздравио, ни прилазећи, ни одлазећи. Чинило ми се да га давно знам, можда још од детињства, или да ми је најближи сусед, врата уз врата, па да је сасвим природно што ми се при сваком сусрету не јавља. Никад тако живо као у разговору с њим нисам осетила шта то значи припадати једном народу: пред судбоносним догађајем, пред немачким дивљаштвом, имали смо истоветна осећања, истоветне мисли ја и он, тај мени непознати човек, човек другог васпитања, друге средине, друге нарави, старости и пола.
Често сад мислим како је тај човек сатворац песме која се, док је он још говорио, родила у мени. Да сам о догађају дознала преко радија или новина, зацело би песма била сасвим друкчија, не би никла тако у магновењу, као што се отме вапај или кане суза. Било ми је као да ми је каква птица донела тај страшни глас, ако не јединој мени, оно првој мени. Раставши се од непознатог, мада сам горела од жеље да тек рођену песму забележим, нисам се могла одмах вратити кући да то учиним. Имала сам потребу да лутам улицама, да час записивања песме одложим, као да сам се бојала да ћу при записивању пореметити нешто у њеном складу. Цео сат сам је тако пажљиво носила у себи, као што неко носи на длану препуну чашу воде, и затим сам је код куће записала узбуђенија него кад сам прве своје песме бележила, почињући као летописац: Било је то…
Мислим да је за песму боље што за време крагујевачке трагедије нисам била тамо, што сам све видела очима срца и маште, што сам била принуђена да саопштим само суштину, која ми се одмах приказала као каква крвава бајка: неколико стотина ђака рођених исте године, можда и истог дана, вршњаци по времену кад су ушли у живот, ако се тако може рећи, вршњаци и по часу кад су отишли из живота.
- Три пута преварио смрт, једини избегао стрељање у Крагујевцу (Вести онлајн)
Протумачи наслов песме. Зашто БАЈКА, и то КРВАВА?!
Временска и месна локализација – „Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану”, у Крагујевцу, 21. 10. 1941. Сама песма и јесте написана 1941.
Књижевни род: лирика / лирска поезија
Књижевна врста: родољубива песма, баладична песма, елегија
Тема песме је страдање крагујевачких ђака у Другом светском рату.
Идеја песме је песникињина непомиреност са ратним зверствима и уопште, са постојањем ратова у којима страдају недужни људи, а посебно деца.
Поруке песме су:
- Мученичку смрт стрељаних ђака песма преображава у вечни живот.
- Страдање крагујевачких ђака толико је сурово да превазилази страдања у бајкама.
- Трајне човекољубиве вредности упорно се супротстављају злу и нечовештву.
- Увек се треба борити против зверстава окупатора која не мимоилазе чак ни најмлађе.
Прва строфа представља рефрен. Сети се шта је рефрен, а онда објасни улогу рефрена:
- Привидно удаљава крваву стварност и тежину страдања о којима песма пева;
- Чешће опомиње на страхоту опеваног догађаја и осећање неверице да је он могућ и стваран;
- Болно наглашава смрт недужних ђака и варварство оних који су их уморили.
Обрати пажњу на стихове:
„И чинило се сваком да ће дуго
Да ће врло дуго
Трчати испод свода плава”.
Видиш да се реч дуго понавља два пута, и то на крају два узастопна стиха. Реч је о ЕПИФОРИ, стилској фигури.
Покушај да замислиш упад Немаца на час и уживи се у осећања, доживљаје и дешавања тог страшног дана. Замисли да си:
- млађи брат или сестра који је присуствовао овом немилом догађају;
- Немац који је учествовао у овом страшном догађају;
- директор школе из које су несрећни ђаци изведени.