Баш ме занима на шта помислиш кад чујеш речи:

сунце,

земља,

небо...

После прочитане песме, верујем да ће ти асоцијације на реч НЕБО бити и неке од ових:

висина,

бескрај,

слобода,

сунце,

звезде…

Да не заборавим.

Птице.

Верујем да знаш која је функција птица у живом свету, а сигурно знаш да оне и у књижевности имају метафорична значења.

На пример?

Наравно, слобода, али и:

• чежња за висинама,
• чежња за звездама,
• потрага за сунцем...

И све то у метафоричном смислу

Сећаш се народне песаме „Смрт мајке Југовића”? Песме у којој мајка моли Бога „да јој да очи соколове и бијела крила лабудова”?

Треба да знаш да су у нашој народној традицији неке врсте птица постале симболи.

Размисли и одговори:

Шта симболизују наведене птице?

• соко,
• орао,
• гавран,
• кобац,
• врабац

Што се тиче ове песме, да почнемо од живота и дела аутора.

Стеван Раичковић је рођен 1928. године, а умро је маја 2007. године. Потиче из учитељске породице. Зато су се често селили и живели су у више места од Суботице до Крушевца. Познати је наш песник и приповедач. Што се тиче песама, стварао је мисаоне (рефлексивне), описне (дескриптивне), елегичне и љубавне песме. Чисто да се зна, писао је и прозна дела. Познате су његове збирке песама:

• „Детињства”,
• „Касно лето”,
• „Камена успаванка”,
• „Велико двориште”,
• „Гурије”,
• „Тиса”,
• „Панонске птице”,
• „Хвала сунцу, земљи, трави”.

Баш тако, овај песник ти није непознат. Подсећања ради:

• БАЈКА О ЗРНУ ПЕСКА (пети разред)
• ЛЕТО НА ВИСОРАВНИ (пети разред)
• БАЈКА О ДЕЧАКУ И МЕСЕЦУ (шести разред)
• ХВАЛА СУНЦУ, ЗЕМЉИ, ТРАВИ (шести разред)

Не треба даље пуно приче

ПЕСМА

Верујем да ти неће бити тешко да одредиш књижевно-теоријске одреднице ове песме.

КЊИЖЕВНИ РОД – лирика / лирска поезија;

КЊИЖЕВНА ВРСТА – мисаона (рефлексивна) песма (метафоричко-рефлексивна песма)

Обрати пажњу!

Наслов песме може да те завара. Често ученици кажу да је реч о описној (дескриптивној) песми. А није! Ако обратиш пажњу, биће ти јасно зашто ова песма никако не може бити описна

ТЕМА песме је, наравно, трагање неуморног лирског субјекта за голубом.

ИДЕЈА песме је песникова жеља да дочара сврху живота и кружну путању којом тече један животни век.

ПОРУКЕ су бројне, а неке би могле бити:

• Живот се не може замислити без слободе, мира и љубави.
• Што је човек духовно богатији, пред себе поставља све више циљеве.
• Сваки достигнут циљ рађа неки нови и виши циљ који је сам по себи теже остварљив.
• Упорност је једна од највреднијих људских особина.

Свима је јасно да је песма кратка. Свега 38 речи, а међу њима је чак 18 једносложних. Па ти види. Толико значења у тако мало речи. Чиста уметност.

Најзаступљенија стилска фигура?

Наравно, СИМБОЛ.

Кренимо редом

­НЕБО

• неограниченост жеља и снова
• духовне тежње
• пространство уопште
• пространство духа и мисли
• слобода
• жеље и снови

­ПЛАВО

• небо и моро
• далеко и неопипљиво
• чисто, неискварено
• неопипљиво, од снова
• ведрина, мир, спокој, нада, смиреност, радост, постојаност, зрелост
• бесконачност, даљина

­ГОЛУБ

• бескрајна слобода
• узвишени идеали
• мир, љубав, нежност

­КРУГ

• живот почиње рођењем и завршава се смрћу
• затвореност, понављање, немогућност, безизлазност
• имагинарни, замишљени, затворени простор
• ограничена моћ у трагању
• савршенство, јединство

­СÂМ

• несхваћен човек у тежњама

Сети се Антоана де Сент Егзиперија и његовог најзначајнијег дела „Мали Принц”. Шта каже главни јунак на једном месту?

„Желим да буду схваћене моје неприлике”.

­РУБ

• ивица, ограда
• крај
• спутавање
• препрека
  
• камен спотицања

Шта је...

СИМБОЛ

Стилска фигура која нешто наговештава, сугерише, али јасно не казује. Користи нешто конкретно, а значи апстрактно. Неки појам или животна појава добијају пренесено, много шире и богатије значење. Примери:

• ХРАСТ – постојаност, снага;
• КРСТ – хришћанство;
• ПОЛУМЕСЕЦ – ислам, мухамеданство;
• ГАВРАН – несрећа; „Смрт мајке Југовића”;
• ГОЛУБ С ГРАНОМ – мир;
• ВАГА – правда...

Шта је...

МИСАОНА (РЕФЛЕКСИВНА) ПЕСМА

Врста лирске песме у којој се крију сликовита и осећајна размишљања о животу и свету, младости, пролазности, лепоти и смрти. Представља мешавину мисли и осећања. Многи су се песници код нас огледали у овим песмама. Примера ради, Ракићеве и Дучићеве мисаоне (рефлексивне) песме изузетно су тужне јер се мисли у њима односе на пролазност људске среће, љубави, лепоте и живота.

За крај, задатак

Размисли о циљевима за којима, по твом мишљењу, вреди трагати?

И остаде још само да ти препоручимо једну дивну књигу. Уживаћеш у њој, сигурна сам:

ПТИЦА

И још мало

Небо у мом оку

 

Волим да гледам небо. Изађем у двориште, седнем на клупу поред куће... Мисли ме носе, не хају за моје жеље. Мало, мало, па погледам у небо. Знатижељно, испитујуће. Гледам небо, размишљам, питам се.

 

У почетку, некако ми је застрашујуће. Имам осећај да се налазим у каквој вртоглавици. Чини ми се, не ухватим ли се чврсто за клупу, усисаће ме небески амбис. Као да ме хиљаде радозналих очију гледа одозго. Било да снег пада, било да киша лије, небо је увек ту, са нама. Не оставља нас саме ни за трен. Ћути, замишљено, и брине се. Брине о нама и нашој срећи. Као да се у сваком облаку, који попут острва плови небом, налазе све наше речи, мисли, тежње и снови. Гледа нас нас одозго једним оком, ненаметљиво, тихо. И зна све наше тајне. Није важно, јер нас небо никада издати неће. Зна оно добро тајне да крије. И љубавне, али и оне пуне туге...

 

Оно је увек ту, негде у мом оку. Плаво, без дна, чисто, недостижно, високо... Вечно. Понекад, само понекад, црно и хладно, окрутно. Али увек поносно. Не могу му ништа ни оштре муње, које га често својим убојитим стрелицама парају, правећи невероватне геометријске облике, ни прасак грома створен готово ни из чега. И бес и буру небеског океана стоички подноси. Увече је обично. Звездано, поспано.  Чини ми се да ми је надохват руке.

 

И нехотице, гледајући у звезде, желим да се небо осмехне. Тада, баш у том тренутку, падају са неба звезде. Верује се да ће се свака жеља обистинити ако се баш тада замисли.

 

Да ли је то истина?

 

Не знам.

 

Нажалост, никада нисам могао да замислим жељу док пада звезда. Звезде падају тако брзо; много им је једна секунда. Попут искре јуре преко неба, остављајући светлосни траг. И нестају. А ја, занемео због те неописиве лепоте, могу само да им се дивим. И да им завидим.

 

Стиже нови дан. Где се срећу зора и нови дан – то само небо зна. И нико други не може да пронађе одговор. Све добро и зло овога света небо крије у себи. Сигуран сам да небо има душу. А његова душа налази се у нашим очима. Памти небо свако лице на земљи овој, сваку радост и тугу на лицима нашим. И када мислимо да нема излаза, небо само немо гледа, подсећа нас и учи. Спаљује мостове иза нас и не дâ нам да се вратимо. Тера нас напред, у живот, у будућност. Довољно је само да се посматра небо. У том тренутку смо и ми горе, са звездама. Заштићени, безбедни, пуни очекивања и вере у успех.

 

Такво је небо!

 

Даје нам снагу и подстиче нас.

 

И на сву срећу, нико, али баш нико, не може стати између нас и њега.      

 

                                                                                  Никола VII ₁